Nikad se nije potukao. Stvarno potukao. Dok je ležao između žardinjera, setio se devojke koju je sreo pre par sati. Izašla je iz lifta na ulicu podigla pogled sa izrazom na licu koji je govorio da nije sigurna gde se nalazi. Nasmejala se sama sebi i nastavila dalje. Misli da se sada tako oseća, samo što još uvek ne može da nastavi dalje. Ionako je prijatnije na podu, ne oseća se dim cigareta.

„Gde si, Kobro?“, upitalo ga je nekoliko maglovitih prilika.“Kobro?“, ovo je prvi put da ga je neko tako nazvao. Je li to sada njegov novi nadimak? Nikad nije imao tako dobar nadimak.

„Jesi li dobro?“, sad je zvučalo logično. Nikoga ne prozovu Kobra nakon što popije patos. Nije odmah odgovorio, misli su mu otišle do početka dana.

Probudio se vanredno raspoložan. Sinoć mu je rekla da je oduševljena slikom koju je poslao. Morbidni čovečuljci sa nesrazmerno velikim glavama i iskolačenim očima bi se pojavili kada je u prostoriji totalni mrak. Natpis ispod njih glasio je: „We want coffee“. Znao je da se dobro nasmejala. Nadao se da se dobro nasmejala.

Izašao je sa slušalicama u ušima i optimizmom u mislima. Dok je šetao ulicama posmatrao je ljude. Retko ih je posmatrao, čak i kada je razgovarao sa njima, ali danas je osetio potrebu za tim. Naišao je na čoveka koji je mirno razgovarao sam sa sobom i baš u trenutku kada je prošao pored njega, ovaj je ravnodušno slegnuo ramenima i izgledao kao da se dogovorio sa samim sobom šta će da uradi. Stotinak metara dalje naišao je na devojku iz lifta. Nasmejao jer je tačno znao kako se osećala. Jednostavno se na trenutak izgubila u svojoj glavi i još jedan trenutak je bio dovoljan da utvrdi svoje mesto na mapi sveta.

Imao je slobodan dan, ali nije imao planove do pet po podne pa je razmišljao  kako da iskoristi to slobodno vreme. Šetnja uz muziku je obično bila dobar početak. Negde kod Filozofskog fakulteta zazvonio mu je telefon:

-„Ej, gde si?“, upitao ga je Marko.

-„U Pentagonu, potpisujem dogovor o prekidu vatre na Bliskom istoku“. Davao je takve odgovore jer je znao da Marko ne sluša odgovore na prva pitanja koja koristi umesto pozdrava.

-„Super“ – vidite. „Silaziš na basket oko pet kod osnovne da oderemo one klince?“

-„Ne mogu, Tanja dolazi kasnije. Nisam je video osam meseci. ’Ajde sutra”.

-„Jebi ga… Ništa pozvaću Đoleta. Nego kaži mi, bre, koji je fazon s tobom i tom Tanjom? Je l’ ćeš već jednom da je kresneš ili šta?” – mrzeo je Marka sad.

-„Nije, Marko, sve u tome“.

-„Kurac moj nije, ali nema veze, zamlaćuj se ljubavnim zavrzlamama. Na kraju ćeš da kažeš da je tvoj Markan bio u pravu. ’Ajd’, osvetlaj mi obraz večeras pa se čujemo se sutra za basket” – prekinuo je vezu.

Istovremeno se radovao i plašio susreta sa njom. Zahvaljujući čudima moderne tehnike sada su nekako bliskiji nego kada ju je poslednji put video. Nije siguran kako uživo da se ponaša u ovom stadijumu prijateljstva… ili šta je već. Pokušavao je ipak da ne razmišlja previše o tome.

Seo je na klupu preko puta crkve. Svideo mu se izgled neba. Od jedne polovine krova crkve pružalo se čisto azurno plavetnilo, a od druge polovine su se nadvili tamni oblaci puni rane prolećne kiše. Udahnuo je duboko i uživao u trenutku. Poremetilo ga je nečije tapkanje po ramenu:

-„Š’a ra’iš?“, pitala ga je Marija.

-„Uživam u trenutku koji si pokvarila“, odgovorio je ne osvrćući se , „Ti?“

-„Izvini što sam ti pokvarila tvoj gej trenutak. Ništa, krenula sam na neka predavanja. Pušta spisak onaj ulickani kreten“. – za nju su svi bili ulickani kreteni. „Kad ćemo na neko pivo?“

-„’Ajde sutra“.

-„Može. Zovi“.

Pozvaće je, ali ona će opet da odloži. Prestao je i da broji koliko puta se to desilo do sad. Više ga, u stvari, nije ni bilo briga. Navikao je da funkcioniše sam. Zna šta voli, šta ne, ume da pere, šije i pegla. Ume čak i da kuva. U stvari, voli da kuva. Pa da, ne treba mu pivo i ogovaranje sredom uveče da bi normalno živeo. Ali Tanja, ona je trebalo nešto da promeni. Već je promenila.

Pri povratku kući je odlučio da svrati do teča-Duleta. Možda mu treba neka pomoć u garaži. Ništa krupno, da se doda neka žica ili pritiska kočnica dok se ne stvrdne. Nije voleo automobile ali je voleo da bude od koristi.

Garaža je bila mala, sazidana od šljako-blokova iz firme u kojoj teča-Dule radi. Unutar garaže su na bočnim zidovima bile okačene šperploče na kojima je plavom farbom iscrtana i ofarbana kontura svakog alata koji je stajao između eksera na šperploči. Uvek se videlo koji alat nedostaje. Na severnom zidu bilo je nekoliko „eksponata“ iz teča-Duletove mladosti. Sa leve strane zida bila je  kolekcija starih novčanica i kovanica u nekakvom providnom katalogu. U sredini, velika tabla stiropora na kojoj su bili okačeni bedževi i značke sa radnih akcija i pionirskih priredbi. Teča-Dule nikad nije žalio za prošlim vremenima, niti isticao kako je nekad bilo bolje, ali bilo mu je drago što je ta prošlost deo njega. U desnom uglu bila su, naravno, tri postera sa polugolim devojkama iz 80-ih.

Kako je prilazio vratima, pokušao je se diskretno nakašlje i napravi nekakvu buku kako ne bi uplašio par cokula koji je virio ispod zadnjeg branika neke „Bube“.

-„Srećan rad majstore! Opet pokušavaš da vaskrsneš nekog zombija?“, upitao je dok je zagleđivao unutrašnjost auta.

-„Nije ti ovo zombi, budalo. Ovo je „Super Buba“ iz sedamdes’ treće…“, odgovorio je teča-Dule i potom bacio nešto metalno u drugi kraj garaže: „…E, krv ti jebem! Ovo nije sedamnaestica. Ništa više ne vidim. De, vidi, nađi sedamnaesticu, okasti, tamo iz one torbe, ne sa police“.

Ušao je u garažu i počeo je da pretražuje po staroj kožnoj torbi pune šmirgli, raznih šrafcigera i ključeva. Nije našao ključ sa brojem 17, pa se osvrnuo oko sebe. Spazio ga je na haubi sive „Bube“.

-„Bio je na haubi“, rekao je dok mu je dodavao ključ.

-„Ne samo da sam ćorav, nego sam i senilan. ‘Ajde sedi unutra, proveri da l’ је prebačen u prvu i drži pritisnuto kvačilo dok zategnem ovo.“

-„Imaš neke sijalice na sedištu“, pravio se nevešt.

-„Pa skloni ih, idiote, pa onda sedni. Ili treba da izađem odavde da ti pristavim i kafu“.

Premestio je sijalice, seo unutra i pritisnuo kvačilo. Osvrtao se oko sebe i bio začuđen kako je jedan auto iz ’73-će tako dobro očuvan. Ako bi zanemarili razbacane delove i alat po podu i sedištima, nije bilo čudnih, ustajalih mirisa, pocepanih postava, ili polomljene plastike. Ovaj auto može doživeti novu mladost, pod uslovom da je ispod haube sve u redu. Trgao ga je iz ove zamišljenosti teča-Dule:

-„Dooobro! Puštaj! Tako! Dobro je! Idi kod Mire unutra, dolazim za deset minuta!“

Tetka-Mira je bila kao domaćica sa goblena: uvek sa keceljom oko struka, uvek vredna i vedro raspoložena. Često je očekivao da se pojavi natpis iznad njene glave poput: „Čekam danas dobrog gosta, treba jela spremit’ dosta“.

Zatekao ju je u kuhinji sa klupkom i iglama u rukama dok je gledala u neku šemu na stolu. Pogledala ga je preko naočara, nasmejala se, ustala i poljubila u usta. Mrzeo je to. Mrzeo je i kada ga otac poljubi u obraz kada ode svojima u posetu. Po njemu je nekako normalnije bilo da se rukuju ili da ga otac potapše po ramenu ili zagrli. Poljubac nikako. Za to su bile zadužene žene u porodici. Tetka-Mira je koristila to pravo i podigla ga na novi nivo: sve članove uže i šire porodice je ljubila u usta.

-„Kako si? Je l’ si gladan? Nešto si mi smršao.“ , rekla je kada ga je malo bolje zagledala.

-„Dobro sam. Nisam gladan“. Bio je gladan.

-„A ne, neću da čujem. Evo sad postavljam sto za onog fuš-majstora i ti ćeš da mu praviš društvo. Ja moram da odem do Dušice na kafu. Rekla mi je da mi je stigla kozmetika“, radosno je istakla dok je prinosila lonac sa supom, „Podvarak je u rerni. Idem ja. Kaži teči da se vraćam za sat vremena“.

Dok je čekao teča-Duleta da mu se pridruži, bacio je pogled na eksponate u kuhinji. Slike sa venčanja, slike familije, par figurica sa mora. Posmatra lica sa tih slika i svi su srećni. Te porodične slike su obično nastajale za vreme porodičnih slavlja, a na njima je retko ko bio stvarno srećan. Barem u njegovoj porodici. Uvek je bilo razloga za neku novu dramu koja je od tih okupljanja napravila pravu malu cirkusku tačku u kojoj na kraju hodač na žici završava na podu. Setio se proslave Božića od pre pet godina. Njegov otac, dok je još uvek posećivao kafane, otišao bi oko podneva po ćumur za roštilj, a vratio se sa buketom cveća za njegovu besnu majku u dva ujutru. Stric i strina koji su zajedno delovali kao rok balada, varali su potajno jedno drugo i te večeri je to izašlo na videlo. Braća i sestre… Uvek je bilo krvavih kolena i noseva pa i ta proslava je bila začinjena crvenom bojom. A on? Oduvek je ubeđivao sebe da su ta okupljanja u stvari dragoceni trenuci koje provodi sa ljudima koje voli i kojih jednog dana neće biti. Nije više verovao u to. Sigurno će mu nedostajati ti ljudi jednoga dana kada bude pogledao iza sebe. Nedostajaće mu neki ljudi, ali ne događaji i proslave.

Teča-Dule je upao u kuhinju zadovoljan sobom:

-„Uh, kako ću da je opravim! Ima da šiba!“, rekao je dok je drobio sir u tanjir, „Gde je ona šindivila? Opet je zavrtela repom i otperjala negde? Ne može da sedi mirna“.

-„O, otišla je do teta Dušice. Reče da su joj je stigla neka šminka. Kaže hoće da se udesi za tebe“.

-„Hahaha! Za mene? Je l’?!”, upitao je podrugljivo između srkanja.

-„Tako je rekla. Od reči do reči“, slagao je uz osmeh. Voleo je da laže tako. Da ubacuje ljudima lepe rečenice u usta kako bi se neko drugi osećao bolje. Smatrao je da su to dobre laži. Korisne i neškodljive.

Posle par minuta, razbio je tišinu pitanjem:

-„Tečo, da te pitam nešto. Je l’ bi mogao nekako da me posavetuješ?“, izustio je dok je zurio u dno tanjira.

-„Naravno. Šta je bilo? Šta te muči?“, upitao je ne prekidajući jelo.

-„Pa, ima jedna devojka…“

-„…Ali ima dečka!“, završio mu je rečenicu uz osmeh, „Šalim se, sine, nastavi.“

-„Ne, nema. Mislim da nema“, kiselo se nasmejao. „Znamo se nekih par godina, ali zadnjih osam meseci ne živi ovde. Planira ponovo da dođe, da traži neki posao. Danas dolazi da se vidi sa nekim drugaricama i ostaje par dana, pa sam iskoristio priliku i pozvao je da se nađemo.“

-„Dodaj mi ‘leba. Dobro, u čemu je problem? Je l’ ti se ona sviđa?”

-„Pa… Da… Mislim.“

-„A je l’ zna da ti se sviđa?“

-„O, ne. U stvari, nije glupa, sigurno sumnja nešto, ali koliko sam primetio, ne ponaša se odbojno kada pecnem nekom rečenicom. Mada, ne znam kako se baš ponaša sa ostalim ljudima. Možda sam umislio da sam nešto posebno, a za nju je to sasvim normalno. Ne znam da li da je pitam da bude sa mnom ili da ćutim i cenim ovo što imam sada sa njom“.

-„Jao, sine, mnogo ga komplikuješ. Da ti kaže tvoj teča nešto. Ja se jesam oženio odmah posle vojske i nisam imao neke ljubavne avanture da bi ti sad izigravao nekog savetnika. Ali,  moje mišljenje ti je da su sve tvoje dok si mlad. Eto. Imaš nekoliko drugara i nekoliko drugarica. Šta će ti još jedna drugarica? Tebi treba devojka. Je l’ tako? Pa, bože moj, ako neće ili se možda nešto naljuti, ideš dalje. Da si živ i zdrav, doći će druga“.

-„Uh, tečo. Ne znam. Ne bih da rizikujem. Znaš ti kakva je ona? Pametna, duhovita, uvek na pravi način shvata nebuloze koje lupetaram, a to što je lepa je samo bonus. Ne bih da je oteram i nekim ljubavnim izjavama i izgubim to što imam. Poznavanje takve devojke i razgovor sa njom mi mnogo olakšava… pa, život. “

Теča-Dule je podigao glavu i pogledao ga ozbiljno u oči na par sekundi, a onda se blago nasmejao: -„E, sine, baš si se zacopao. Slušaj, znaš kako da uradiš: nemoj još da započinješ ništa. Kad si čekao do sad, možeš da čekaš još malo. Sedi tako s njom, družite se još, razmisli, pa na kraju, ako se više nema gde, ti joj reci, pa šta bude. Uh, zar je traženje devojke danas baš tako komplikovano?“

-„Pa mislim da ne bi trebalo da bude. Mada, mislim da sa njom stvarno treba pažljivo. Ovakve kao ona su jako retke. Čak mogu da idem tako daleko i da kažem da je jedinstvena. Ne može da se uporedi ni sa kim“.

Ručak su dovršili u prijatnoj tišini. Kada su raščistili sto, teča-Dule ga je otpratio do vrata:

-„’Ajde, sine, lepo se provedi i srećno!“

-„Važi, vidimo se sutra.“

-„Ej!“, zaustavio ga je tečin uzvik, „Ne reče mi kako se zove.“

-„Tanja.“, odgovorio je uz osmeh.

-„Hm, ne dopada mi se. Tako se zove ona veštuljara iz one meksičke serije što pratimo tvoja tetka i ja. Ništa, valjda nisu iste.“, rekao je šaljivo i mahnuo u znak pozdrava.

Kada je stigao kući, istuširao se i rešio da provede sledećih sat vremena slušajući muziku. Tako mu je, u stvari, prošao dobar deo dana, pa zašto ne bi nastavio.

Pola pet je. Vreme je za polazak. Ne želi da ga ona čeka. Bilo bi kriminal kada bi ona čekala nekog. Kako se bližio izlaznim vratima, mozak je počeo da mu radi kao fliper: „Je l sam se namirisao? Da li treba da joj kupim cvet? Da li voli ruže? Svi vole ruže. Šta da je pitam prvo? Udeli joj kompliment. Više komplimenata…“ Duboko je udahnuo i izašao napolje.

Na putu do parka u kome su se dogovorili da se nađu, svratio je do cvećare i kupio ružu. Primetio je krajičkom oka kako su ga ljudi zagleđivali. Žene su se prijatno smešile. „U, već je pet sati i tri minuta. Gde ti je glava, idiote?“ Požurio je i na ulasku u park ju je spazio.

Bila je gužva u parku. Petak je. Bila je okrenuta leđima. „Dozvolio si da te čeka. Bravo. Nemoj da je tapšeš po ramenu, to je jezivo. Stani! Čekaj da se okrene. Neće da se okrene. Mrdni se. Već kasniš. Samo umukni i pusti nju da započne razgovor. Odgovaraj na pitanja za početak. To je bar lako.“ Kada je bio na deset metara od nje, okrenula se. Najlepši osmeh na svetu. Raširene ruke. Nikada mu se neko nije tako obradovao. Potrčala je i poljubila ga u obraz. Ruža mu je bila u ruci sakrivena iza noge. Podigao je i debilozno se nasmejao.

-„Za damu“, „Oho, gledaj Don Žuana“, um i jezik su sada bile dve ličnosti.

-„Jao, hvala ti! Obožavam ruže!“ Sve što je volela je, u stvari, obožavala. To je njemu zvučalo divno. Uzela je i zadenula ružu u poluotvorenu torbicu koju je nosila na ramenu.

-„Kako si putovala?“, ljubazno je upitao.

-„O, fino. Neka pijandura je ušla na pola puta i sela pored mene. Nije mi se nabacivao, ali mi je pričao kako je izgubio milione ulaganjem u posao sa PVC cevima. Bilo je zabavno.“, rekla je sarkastično. Nasmejao se. Posmatrao ju je tri sekunde duže nego što je trebalo.

-„Pa? Je l’ ćeš da me vodiš negde ili ćeš da buljiš u moje čelo do večeras?“, upitala ga je i počeli su zajedno da se smeju.

-„Naravno. Za mnom!“, spolja je bio kapetan Džek Obri, a unutra brodski miš.

Dok su šetali kroz park pitala ga je gomilu stvari. Posao, porodica, sve je u redu.

-„Devojke?“

-„Ja ih ne pitam ništa i one ne odgovaraju. Dobro se slažemo.“, nasmejali su se oboje.

Pitaj i ti nju nešto budalo. Kompliment. Cipele. Pitaj je za cipele

-„Cipele?“ izašlo je iz njega upitnim glasom. Pogledala ga je zbunjeno pa se nasmejala. „Mislim, gde si kupila cipele? Baš su lepe. Idu uz ostatak ansambla“, „Ansambl?! Odakle izvlačiš ove reči?!

-„Pa, ceo „ansambl“…“, čuo je navodnike, „… sam nabavila baš ovde, pre nego što sam se vratila kući pre osam meseci. Drago mi je da ti se sviđa.“ Ponosno je podigao glavu kao brkati oficir.

Iz parka su nastavili preko puta do obližnje poslastičarnice. Uz sladoled i limunadu su opušteno pričali dva sata. Stalno je pokušavao da je nasmeje i povremeno razglabao o nekoj temi u nedogled i nije umeo da se iskobelja iz priče u koju se upleo. Kako je sve više shvatao da priča gluposti, njeno lice je promenilo izraz u do tad neviđeni osmeh dok ga je spokojno posmatrala. Ona odavno zna kakav je on. Nisu mu više potrebne velike govorancije kako bi je fascinirao. Naravno, on to još uvek nije znao. Nije želeo da je pita da li je zaljubljena u nekog. Ranije su pričali o tome. Kada je shvatio da bi želeo da mu ona bude nešto više od drugarice svaka ljubavna tema je bila vešto izbegnuta.

Dok su razgovarali, stigla mu je poruka. Ignorisao ju je. Nije hteo da traći sekund na druge stvari dok je ona tu. Nakon što je platio račun, setila se nečeg:

-„E, dogovorila sam se sa Tijanom i Milicom da ćemo da izađemo oko deset u neki klub… „Bunar“, mislim…“, izgovorila je zbunjeno uz osmeh,“Dođi i ti ako nemaš ništa planirano“.

-„Imam, ali videću“. Nije imao ništa planirano.

Otpratio ju je do Miličinog stana. Poljubac u obraz. Zauvek će mu ostati u glavi urezana slika njenog lica koje se spokojno približava njegovom. Okrenuo se i pošao niz ulicu. Dok je polako hodao udaljio je desnu ruku od tela i polako mrdao prstima između kojih se lomio blag vetar. Još jedan Marijin „gej trenutak“. Osećao se dobro. Mogao je sve. Pokušao je da preskoči klupu u parku, sapleo se i pao u travu. Mislio je da može sve.

Sedeo je neko vreme u travi pa se setio da proveri poruku: „’Oćeš sa mnom u onaj „Bunar“ oko 11? Trebalo bi da bude neka fina svirka“. Milana je smatrao za jedinog pravog druga. Voleli su slične stvari, nisu podnosili bicikliste na trotoaru, nikada se nisu posvađali, pažljivo je slušao sve što ima da mu kaže o Tanji. Dobar je drug Milan. Pouzdan, iskren i redak. Odgovor na poruku je glasio: „Kod tebe sam u 10“.

Stigao je u 10 i 10. Imao je naviku da kasni iako je sebe uporno pokušavao da ubedi da se to retko dešava. Milan mu je otvorio vrata sa flašom piva u ruci.

-„Kasniš, ali ne moraš da se cimaš mnogo zbog mene“, rekao je šaljivo. Nikada se nisu pozdravljali kada bi se sreli. Nikakvo rukovanje, zagrljaj ili nešto slično. Trivijalne stvari.

-„Retke stvari vredi čekati“, bio je pun ovakvih prežvakanih rečenica. Znao je da su glupave, ali bi se neko uvek nasmejao tome. Tanja bi se nasmejala tome.

-„Jedi govna“, Milan ne bi. „Pivo?“

-„Što da ne…“

-„Pa? Kako si prošao kod Tanje, ljubavniče?“, pitao ga je nakon što su seli u fotelje.

-„Mislim dobro. Delovala je srećno što me vidi. Prilično. Nisam to očekivao.“

-„Pa, ne možeš da znaš šta će da se desi unapred. Dobro da joj još uvek ništa nisi rekao. To je bitno. Mada, moraćeš jednog dana da prelomiš. Posmatraj je još malo, a onda pređi u napad. Može neko da te pretekne u tome. Mislim… ona stvarno deluje pristojno. Mislim da bi ti baš odgovarala.“

Milan je uvek pokušavao da gleda stvari objektivno. Poznavao je Tanju, video je da tu ima nečeg. Uvek bi mu otvoreno rekao kada nema šanse kod neke devojke ili kada previše priča gluposti. Milan je slika staloženosti i pravilno izrečenih misli. Ukoliko ne bi imao šta da kaže, jednostavno bi ćutao. Milan je… Nema Milana. On je samo u njegovoj glavi. Nije lud. Ne priča sam sa sobom. Samo zamišlja kako bi bilo dobiti savet od nekog ko ga dobro poznaje. Poruka u telefonu je bila o novom promotivnom paketu mobilnog operatera.

U svojoj sobi je. Nije tužan. Nije loše raspoložen. Deset je sati. Otići će u jedanaest. Jedanaest je sati. Trebalo bi da se obuče. Već je obučen. Izlazi na ulicu. Gužva je napolju. Dosta ljudi šeta. Petak je. Toplo je. Porodice, grupe devojaka, grupe devojčica u kratkim suknjama koje misle da su devojke, dečaci sa novim frizurama koje nose fudbaleri. Prolazi pored devojke iz lifta koja je sada sa drugaricama. Gužva je napolju.

Ulazi u „Bunar“. Muzika je preglasna, ali dopada mu se melodija. Svira lokalni bend. Klub je prepun. Odmah traži u gužvi poznata lica. Samo jedno lice želi da vidi. Nema je. Otišla je. Došla je u deset, videla gužvu i otišla negde drugde. Ljut je na sebe. Ljut je na sve oko sebe. Prošetao je kroz klub još jednom. Nema je. Dok se provlačio kroz gužvu zakačio je čoveka sa pivom i prosuo mu pivo.

-„Ej! Pazi malo, debilu!“, uzviknuo je čovek za njim.

Okrenuo se i pogledao ga. Bio je najkrupniji čovek u klubu. Udario je čoveka. Pre nego što je shvatio šta je uradio, do njega su doletela još dvojica i nakon par bliceva otklizao je do žardinjera u ćošku. Muzika je prestala. Nije prestala. Nije mogao da je čuje jer se za trenutak onesvestio. Trgli su ga glasovi koji pitaju da li je dobro. Zamagljenim pogledom prati obezbeđenje koje izvodi tri momka koja su ga prebila. Čuje poznat glas.

-„Je l’ si dobro?“, upitala je Tanja.

Video joj je suze u očima.

-„Celo veče te tražim i ovako da te nađem?“, poljubila ga je.

Neki momci su mu pomogli do magacina i spustili ga na ležaj koji su koristili konobari kada odmaraju od duplih smena.

Jedan od momaka mu je pregledao povrede.

-„Mislim da ti je slomljeno neko rebro. Ne deluje strašno, odvešću te do hitne za svaki slučaj. Dajte i malo leda da stavi na glavu da mu ne otekne oko.“, obratio se konobaru iza njega. „Je l’ možeš do auta? Evo, tvoja devojka će da ti pomogne.“

-„Nije moj… mh…“, Tanja mu je pritisla modricu na ruci kako bi ga ućutkala.

-„Idem i ja sa vama“, rekla je.

Seli su na zadnje sedište. Povukla mu je glavu i spustila je u svoje krilo. Držala mu je krpu sa ledom preko.

-„Izvini…“, jedva se čulo ispod krpe.

-„Šta si rekao?“

-„Izvini što ti krvarim po kolenima…“

-„Ti si idiot“, šapnula mu je u uho i nasmejala se.

[6. april 2013]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements