Eto me. U klubu sa muzikom koju ne podnosim, u gužvi koju prezirem. Hteo sam da ne budem ja na par sati pa je ovo delovalo kao dobar potez.

Pošao sam sam, kao i obično. Celim krajem lutaju zeleni i ružičasti laseri i kroz tamu dopiru odjeci remiksovanih, remiksovanih, remiksovanih, remiksovanih hitova 80-ih. Sešću za šank, naručiću pivo i sve će biti u redu. Dobro je imati strategiju.

Mračno je. Pokušavam da razaznam lica koja poznajem, ali uzalud. Iste devojke u kratkim suknjama sa telefonima pred očima, isti momci u roze majicama sa pivom u rukama. Sedam i naručujem pivo. Hoću da budem isti momak. Hoću da budem senka po kojoj plešu laseri i kroz koju prolazi muzika. Bez roze majice.

Mašem sestri koja noćas radi za šankom. Odmahuje mi i dobacuje pivo. Njena drugarica koju bledo poznajem stoji pored šanka, možda sa sličnim planom kao ja: dođi do prve osobe koju poznaješ za koju si siguran da će biti tu i čekaj, nešto će se već desiti.

Prepoznaje me i pozdravlja me. Izvinjava se što me nije videla ranije. Čekala je, kao i svi ostali da je ja prvi pozdravim. Smeje se i kaže da čeka Milicu. Super. Ja klimam glavom uz osmeh i pravim se da znam ko je Milica. Pitam je da li je za pivo. Pivlači stolicu, odlaže torbu i seda prekrštenih nogu  do mene. Zapravo prvi put razgovaram sa njom, ako se blebetanje kroz elektronski vazduh može nazvati razgovorom. Maja, da, setio sam se. Zove se Maja.

Dok sam prolazio pogledom preko ljudi u klubu, diskretno je gurnula novčanicu mojoj sestri u ruke s namerom da plati svoje piće. Mislila je da nisam video. Nije me briga. Nisam ni smatrao da ću dobiti nešto od nje ako joj platim piće. Zapravo sve devojke koje sam ikada ponudio pićem su iritantno insistirale da plate. Zar im je toliko teško da se drže stereotipa o muško-ženskim odnosima samo taj trenutak, koliko da meni ne bude neprijatno? Razumem. To je neki potez kojim iskazuju nezavisnost. Novac su im dali roditelji, ali one su nezavisne. U svakom slučaju nisam zadenuo za pojas okove, verenički prsten i oklagiju. Nepotrebno brinu da će izgubiti nešto što nemaju.

Naravno da ćemo da pričamo o fakultetu. Ona je brucoš u velikom gradu. Ona zna šta je studentski život. Počinjemo o kolegama. Svi su prevrtljivi i samoživi. Ne dozvoljavaju nam da dođemo do izražaja. Oh, tako smo posebni! Odmah se nadovezuje pričom o momcima. Veoma su pokvareni i kontinuirano napaljeni. Svaku priliku koriste da joj dotaknu butinu ili da se očešaju o njene grudi. Pokvarenjaci sa dna bureta. Kako se samo usuđuju?! Odgovaram saosećajno uz gađenje i pravim se da mi je stalo.

Počinjem sa srcecepajućom pričom  o tome kako je drugarica prestala da priča sa mnom. Privlači bliže stolicu i okreće se više prema meni. Nastavljam sa ostalim nebuloznim pričama koje ne pripovedam baš razgovetno i ne dolazim brzo do suštine. U pola rečenice se zapitam zašto li sam počeo da pričam o tome. Stvarno me mrzi da pričam o fakultetu. Stvarno me mrzi da pričam o bilo čemu sa bilo kim. Ne znam ni koja je moja svrha u ovoj gužvi, ali sam nastavio razgovor iz poštovanja prema momcima koji izađu sami do kluba u potrazi za savršenim strancima. Sada imam moralnu obavezu.

Ne plaši se profesora. Samo odluči šta hoćeš da položiš i sedni i uči. Ja sam iskusan. Ja sam savestan. Navodim jagnje kroz maglu. Ja sam moron koji melje gluposti, ali ona to ne zna. Barem nemam loše namere. Ubila je komarca na mojoj ruci.  Stao sam sa pričom, i nasmejao se.

U pola rečenice me je prekinulo tapkanje po leđima. Drug iz osnovne. Ja sam ga naučio da pravilno koristi kašiku, ali je oduvek smatrao da je pametniji od mene. Konstantno je isticao koje je knjige pročitao i bombardovao me novim činjenicama o misterioznom viševekovnom opstajanju Srba u svetu. Mi smo božanski narod. Ovog puta su iz njegovih usta izmilele samo dve jedva sklopljenje rečenice i zadah promotivne votke, a zatim je ponovo nestao u gomili. Nastavljamo naš mali besmisleni razgovor. Moja golonoga sagovornica i ja. Muzika je glasnija.

Simpatična je, ali nemam nikakav cilj sa njom. Moje glupo srce je u drugom gradu pored druge devojke koja nije toga ni svesna. Mada, u poređenju sa rešenjem da sat vremena sam za šankom priredim ličnu žurku samosažaljenja uz pivo, ovaj razgovor i ne deluje kao tako loša ideja.

Pričam o težini nalaženja srodne duše i stajem u pola rečenice s pogledom ka vratima čekajući da prođe uzdižući muzički efekat koji nadjačava sve u krugu od pet kilometara. Zbunila se i naglo se okrenula ka vratima jer je mislila da sam video nekoga koga poznajem. Nasmejala se jer je shvatila o čemu se radi. Sat i po je već prošlo i još uvek nema Milice. Sama si kao i ja ali nećeš to da priznaš. Je l’ da?

Treće pivo. Odmakli smo se od fakulteta i ona priča, čini mi se, ponovo o momcima. Ništa je ne čujem od muzike. Gledam je uzaludno u usne u pokušaju da pročitam reči koje prolaze između njih. Menjam taktiku i počinjem da pratim boju glasa, izraze lica i pokrete rukama. Šta li ja to radim? U skladu sa njenim reakcijama na njenu misao, adekvatno klimam glavom i smejem se kada je to neophodno. Zbog toga što ne mogu da se smejem onome što je rekla jer je ne razumem, smejem se činjenici kako fino glumim da je razumem. Funkcioniše dobro. Podigao sam pogled ka njenim očima. To retko radim, ali pokušavam da usavršim svoje društvene veštine. Zbunila se, spustila pogled na moje grudi i na delić sekunde je zastala sa pričom, podigla pogled i nastavila. Bravo, idiote. Uspeo si da učiniš da se oseća nelagodno.

Jedan od konobara greškom pokušava da odnese moju polupraznu flašu, ali ga izrazom lica   novorođenčeta  i nemoćnim posezanjem ubeđujem da vrati flašu. Naravno da se nasmejala. Ja sam zabavan. Ja sam neodoljiv. Ja jedva čekam da pođem kući. Gde je, dođavola, Milica? Znam, Savet heteroseksualnih muškaraca bi trebalo da me ritualno kastrira i posadi u bure soli zbog ovih misli.

Moj je red za priču. Izvukao sam neku anegdotu iz studentskih dana. Deluje mi kao se ne pretvara da me čuje. Trudim se da pričam razgovetno. Primetio sam iza nje nekog lika sa tetovažom nečijih inicijala na podlaktici kakvu nose moderni pevači. Pošto ljudi ne mogu da je vide dok drži mikrofon, zadovoljiće svoju radoznalost kada ga gledaju kako nateže flašu. Nije siguran da li da joj obelodani svoje prisustvo. Da li će ga prepoznati? Izdahnuo je i potapšao po ramenu. Okrenula se, jedno drugom su se nasmejali klimnuli i pozdravili se. Ona se ponovo okrenula prema meni. Nije ga prepoznala. On je uzeo svoje piće razočaran što nije dobio više od učtivog pozdrava, ali zadovoljan činjenicom da ga je prepoznala.

Konačno saznajem o kojoj Milici je reč. Izvire iz gužve i radosno se pozdravlja sa njom. U glavi mi odzvanjaju Dejanove reči koje je izgovorio kada smo videli juče dotičnu Milicu: „Aha, lepa je. Ali samo da ti kažem da je glupa k’o kurac“. Objašnjava Maji za kojim stolom se okupila njihova družina i odlazi. Ne želim da joj bespotrebno oduzimam vreme i kvarim planove. Pravila mi je društvo. U znak zahvalnosti počinjem da privodim razgovor kraju.

Prekida me drugarica koja je organizovala ovu žurku. Razvućiće priču. Umorna je, ceo dan je na nogama, jedva čeka da dođe do kreveta. Kako sam ja? Kako ide s devojkama? Ona je odlično. Njen dečko je kupio kola pre nedelju dana. Sama postavlja pitanja i ne čeka odgovore, sama daje odgovore na nepostavljena pitanja. Krajičkom oka posmatram svoju malopređešnju sagovornicu i vidim da je već sita mog društva i da pogledom traži ljude zbog kojih je i došla ovde. Pokušavam da oteram organizatorku ali mi ne ide. Maja je prekida, izvinjava mi se, pozdravlja se sa mnom i ustaje sa stolice. Zahvalio sam joj se na društvu. Organizatorka nastavlja svoju priču i ovog puta sam zahvalan sam što iz zvučnika ponovo dopiru preglasni tonovi. Nakon par minuta i ona me napušta i dozvoljava mi da dovršim svoje piće u miru.

Plaćam koliko sam dužan i tražim izlaz iz zagušljive prostorije.

Koračam ulicom dužim putem ka kući. Nigde nikog. Pozvaću sutra moju milion kilometara udaljenu ljubav. Ne mogu više da živim ovako. Da lutam sa glavom punom mračnih misli i da očekujem da će naići neko ko će da mi kaže šta da radim. Znam da će mi biti bolje sa njom. Da! Definitivno je vreme za to. Mora da zna.

Stižem do vrata kuće i ubrzo do kreveta. Zatvaram oči uz ponavljanje rečenice: „Mora da zna“.

Budim se odmoran. Počinjem sa jutarnjom rutinom. Dok sam zapljuskivao lice vodom, setio sam se šta sam sinoć obećao sebi. Pa dobro, možda sam malo preterao. Nije toliko alarmantna situacija. Mogu da izdržim još malo. Zvaću je neki drugi dan.

[6. avgust 2013.]

 

Advertisements