Da li želiš da čuješ o njenom osmehu? O njenim očima? Želiš li da čuješ kako se ispod crvenih usana kriju biserni zubi? Ispod trepavica duboka mora? Ne, slobodno, pitaj me. Zašto je tako jedinstvena, zašto nikada ranije nisam naišao na nešto slično? Ona je nešto za čime nisam ni tragao. Vizija koja je postojala izvan svake podsvesti. Jednostavno se pojavi pred tobom niotkuda i prosto znaš da je to nešto neponovljivo. „Jedan-u-milion“ trenutak. Probudila te je iz četvrt veka dugog sna. Za nju je to lako, lako kao disanje.

Kako smo ono počeli? Ah, da… sa osmehom. Naravno da mogu da kažem par stvari o njenom osmehu. O par blago zakrivljenih, nesavršenih zuba koji se pojave kada se tanka usna zakrivi usled novonadošle veselosti. Svaki put drugačiji, svaki put nesavršen, svaki put divan. Magija koja proizilazi iz zagrade koja nestaje kada se usne ponovo spoje. Njeno lice preko koga ne dozvoljava da padne ni jedan pramen. Kada ga smesti u dlanove i pogleda te dok pričaš gluposti, to je nešto vanredno, umirujuće. Zašto ne liči ni na koga? Odakle se, dođavola, pojavila?  A šta je sa tim šakama koje retko, vrlo retko pridrže taj izraz blagog umora i shvatanja svake glupe reči koju joj uputiš? Još jedna kometa na tom telu iz druge dimenzije. Jedna od onih koje se javljaju svakih 76 godina. Jezivo dugi, tanki prsti kraljice vampira. Oni koji bi ti u jednom trenutku crtali srca po obrazima i, dok se osvestiš, na tvom su vratu i lome ga kao grančicu. Ko ne bi poželeo takvu smrt u nekom hiperproduciranom prežvakanom SF filmu? Ali ona, ona ne povređuje. Ona uzima svaki tvoj pogled i stavlja ga u fioku na gornjem spratu, odmah ispod crvenog dnevnika koji je vodila kada joj je bilo petnaest godina, pored trapave pesme koju joj je napisao Đorđe iz trećeg jedan. Đorđe koji se sledeće nedelje se zaljubio u Anđeliju.

Njeni pokreti uvek tačni i odlučni. Kada te poljubi u obraz, pobrinuće se da upamtiš to. Zaneće svoju glavu i zveknuti u jagodicu. Jedno „živeli“ glavama. Nešto što će te razbuditi, budalo. Je l’ dremaš? E pa, vreme je za buđenje! Ima da stojiš u njenom prisustvu, ima da pričaš sve čega se setiš ne bi li je nasmejao.

Ako uspeš, ipak, nesvesno da učiniš da se oseti za trenutak nelagodno, nasmejaće se, pogledati sa strane, ali brzo vratiti na noge. Nego šta nego da ćeš da se izviniš. Neće te terati da to uradiš. Sam ćeš shvatiti. Ako i ne shvatiš, zaključaće to u fioci u podrumu, odmah pored svog prvog slomljenog srca i kasete sa Stravom u ulici brestova.

Muzika je voli. Njen ples je pucanj u glavu.  Pucanj koji te obori, pretvori u nešto drugo, nešto što želi da ustane i ispije senovitu priliku koja se njiše među statistima tvog života. Uvek sama, usamljena tuja. Njen vetar je muzika, njeno sunce tvoj pogled, njena voda ove reči, nedostojne i nedovoljne.

Kada je vidiš kako ide prema tebi, nema odlučnijeg koraka. Peta-taban-prsti, peta-taban-prsti, gleda te u oči i ne boji se nikoga.

Njene suknje čine da zamisliš, da zamisliš kako je  golotinja  tako… dosadna. Jedine na svetu suknje koje padaju ispod kolena. Crne i bele i bele i crne i crne i bele sa malim cvetnim detaljima na rubovima. Čuvaju tajnovite savršenosti i nesavršenosti i ukrašavaju najodlučniji korak, pa let, pa korak.

Želeo bi da čuješ više o njoj? Želeo bi da osetiš ono što ja osetim kada je vidim? Evo, onda, uzmi moje oči, moje uši, moju kožu i onaj komad mozga zadužen za osećanja da shvatiš o čemu pričam. Meni više nisu potrebni. Ako postoji nešto bolje i lepše od nje, ne želim da znam za to.

[12. decembar 2013.]

Advertisements