Ne znam koliko je prošlo od kad smo se zadnji put sreli. Možda osam godina. Ne, devet je. Mora da je devet. Sedim preko puta nje i posmatram je. Ćutim i posmatram. Nalakćen, brada mi je u šakama. Ćutim i posmatram. Ne znam kako smo rešili da uđemo u ovu kafanicu pored toliko normalnih kafića.

Kroz vazduh se prepliću mirisi starog drveta, turske kafe i ustajalog duvana. U uglu je mala furuna. Na zidovima uramljene crno-bele ali požutele slike. Iako je je kafana mala, ima dosta ljudi. Neki od njih čak i igraju domine. Nisam igrao domine čitavu večnost. Još mi je deda bio živ tada. Ja u njegovom krilu sa flašicom Jupija u krilu i prstom uperenim u dominu koja će rešiti sve.

Iz radija na šanku nenametljivo dopire neka pesma. Neka stara. Bučno je od ljudi, ali ne previše. Mogu da čujem sve što mi govori. U ruci joj je bela koverta i papir. Na njima ništa ne piše. Ne mogu da se setim šta je nosila na sebi. Gledao sam joj naizmenično u lice i u šake svo vreme. Nije se mnogo promenila. Vidi se da je dobro raspoložena, ali joj je nekako neprijatno jer nije sigurna o čemu da priča. O drevnoj prošlosti sa mnom u sporednoj ulozi ili o skorašnjoj, bez mene. Ima toliko stvari o kojima se može razgovarati. O stvarima koje služe za izbegavanje svega onoga što u stvari želimo da kažemo jedno drugom. Nešto što može stati u par rečenica. Počela je da povlači linije po papiru koje su polako formirale konturu ženskog tela. Ispružena ruka ka nečemu van papira. Duga haljina koja prekriva noge. Tanak vrat i samo donja polovina lica. Gornja je previše dobra za ovaj papir. Uvek je lepo crtala.

Ja još uvek ćutim i posmatram je. Ona progovori par rečenica, nešto o vremenu i globalnom zagrevanju, a onda napravi pauzu od par sekundi. Zatim se seti nečeg iz prošlosti i upita me da li se sećam. Klimnem glavom. Pokušam da se nasmejem. Ona se nasmeje i pogleda u plafon tako da joj usne otkriju par zakrivljenih zuba. Onako kako se uvek smeje. Onda blago uzdahne i usmeri pogled ka meni i u tišini me posmatra neko vreme. Ne skrećem pogled kao nekad. Ni ja se nisam mnogo promenio, sa 37 izgledam skoro isto kao sa 19. Mislim da bih još uvek mogao da prođem i kao student. Ne, to nije dobra vest kada si muškarac. Ona je nešto obrnuto, izgledala je kao žena još pre nego što je postala žena.

Priča mi o svom poslu. Srećna je jer joj je ispunjena želja. Logoped. Oduvek je volela decu. Meni je uvek bilo nekako neprijatno u prisustvu dece. Ne mrzim ih. Jednostavno nikada nisam umeo da pričam sa njima, da se pravilno ponašam. Kao da sam sišao iz svemirskog broda. Njene reči. Kaže da misli da je moja nelagodnost u dečijem društvu proizilazi možda iz straha da ću da kažem nešto netačno i deca će to tako usvojiti i ostati glupa do kraja života. U pravu je. Kaže mi da sam uvek previše razmišljao, i da to što sam govorio često nije izlazilo onako kako treba. Razumela je to. Jedna od stvari koja ju je oduvek odbijala. Ovo nije rekla, ali to je istina. Nesigurnost nikome nije privlačna.

Iznenada prekida sa pričom kako ne bi još više napela strunu između nas. Podiže koverat i papir i kaže da želi da napišemo pismo. Pismo petnaestak godina mlađim verzijama sebe. Otprilike iz doba kada smo se upoznali. Nikada se nije mnogo zadržavala na prošlosti. Uvek je želela da pokaže kako je svaka odluka koju je donela odvela kroz prava vrata. Kaže da se setila kako sam se ponašao tada i zato joj je pismo palo na pamet. Misli da sam jedini koji bi cenio tako nešto, ma koliko delovalo glupavo i detinjasto.

Posmatram je još par trenutaka i nešto se u meni promenilo. Nisam više tako smiren. Zaustim da kažem nešto ali iz mojih usta iskoči samo izdah prvog sloga a zatim nateram sebe da ućutim. Okrenuo sam glavu u stranu i pogledao kroz prozor. Ljudi napolju tumaraju po snegu. Ovde se prepiru da li je jedan starac rekao „zadnja ploča“ na vreme ili ne.

Nju je moja reakcija zbunila. Lice joj se blago zatamnilo kada je povukla pruženu olovku ponovo ka sebi. U pokušaju da ponovo razvedri situaciju rekla je da će ona prva. Okrenula je suprotnu stranu od one na kojoj je crtež i napisala reč „Draga“. Ali nešto ju je zaustavilo. Moja šaka koja je lupila o sto. Čaše su se zatresle. Ona je poskočila, povukla dugu tamnu liniju preko papira i zadrhtala. Pogledala me je plašljivo i začuđeno. Glasovi oko nas su se utišali. Gledajući u sto rekao sam glasno:

„Ne pišem više pisma, Mina!“.

Podigao sam pogled. U njenom izrazu kao da se nešto slomilo. Gleda me tužno i upitno u isto vreme. Ćuti. Ja nastavljam:

„Ne čitam više knjige, ne gledam više filmove, ne pričam više viceve. Nisam više patetičan i zanesen. Ne bacam više kaput preko bare. Ne slušam muziku. Ne pravim mikstejpove. Ne igram ni sa muzikom ni bez nje. Ne maštam. Ne izvinjavam se nikome. Ne razgovaram sa Viktorom. On, Marija i deca mi čestitaju u poruci Novu godinu svake godine i ja im nikad ne odgovorim. Radim kao pomoćnik magacionera jer je to jedini posao na svetu koji zahteva minimum mentalne angažovanosti. Plata mi je dovoljna. Stan mi je mali ali dovoljan. Nikada se nisam poljubio. Nemam ženu. Nemam devojku. Nemam dece. Nikada ih nisam ni imao niti imam želju za njima.

Mislio sam da sam bio zaljubljen u tebe, ali ne. Ma koliko to jadno zvučalo ja sam te voleo. Da, glupo je govoriti da voliš nekog ako nisi bio sa njim, ali to je za mene bio vrhunac naklonosti koju sam osećao prema nekom u celom svom životu. Ako je „voleti“ nešto više od toga što sam ja osećao, onda možda jesam bednik. Ali kao što sam ti tada rekao, moj svet je bio mali, ali ti si bila njegov veliki deo. U mom malom svetu „voleti“ je značilo jedino to što sam osećao prema tebi. To je sve što sam imao.

Razumem da nisi mogla isto da se osećaš. Pitam se šta li bi bilo toliko tragično da si prihvatila moju ruku? Izgledalo mi je da ti nisu smetali moji smešni i glupavi pokušaji udvaranja. Uvek si bila tako fina. Od kada sam te upoznao pa dok smo se zadnji put sreli nikada ni sa kim nisi bila u vezi. Zašto? To samo ti znaš. To mene ne treba da se tiče.

Dugo vremena sam imao jednu sliku u glavi. Stalno se ponavljala. Više ne znam da li je to bio san ili sanjarenje. Znam samo da se nikada nije ostvarilo niti će se ikada ostvariti. To je bila slika nekog našeg zajedničkog života. Ja ulazim na vrata našeg malog ali lepog, svetlog stana, sa velikim prozorom u dnevnoj sobi. Tebe zatičem zaspalu na kauču sa otvorenom knjigom na grudima i onim tvojim naočarima na vrhu nosa. Malo te posmatram a zatim uzmem makaze iz posude sa olovkama i presečem kabl telefona. Zatim uzmem budilnik, tvoj telefon, moj telefon, odnesem ih u kuhinju i ubacim u zamrzivač. Želim da vreme stane, ne želim da te niko uznemirava. Vratim se u sobu, pažljivo ti skinem naočare i knjigu ispod ruke i sklonim ih na stočić. Pokrijem te ćebetom. Posmatram. Malo pomerim stočić kako bih napravio mesta. Legnem na tepih ispod kauča. Ispod tvojih nogu, ispod tebe. Nekakav smešan potez da te odbranim od sveta. Od loših vesti i loših ljudi“.

Par suza se sliva niz njene obraze dok me i dalje tužno posmatra. Ne pokušava da ih obriše.

„Ali to se nikada nije desilo. Čak i da jeste, ja ne bih mogao da te zaštitim. Ne bih mogao da te zaštitim… od raka i smrti tvoje majke. Niko to ne može. Ali bih pokušao. Stvarno bih pokušao.

Znam da zvučim užasno i sebično i da te povređujem. Nikada nisam želeo da te povredim, ali se mnogo toga što nisam želeo ostvarilo. Ono što sam želeo – nije. Trebalo bi da kažem da mi je žao i da nisi, u stvari, ni za šta kriva ali to neće nikom da pomogne“.

Još uvek plače. Možda sam je povredio više nego iko ikad. Polako ustajem od stola i krećem ka izlazu. Ka beskrajnom, čistom snegu. Ne volim sneg.

[29.septembar 2015.; 16. septembar 2016.]

Advertisements