-I? Gde ćeš sad?

-Nigde. Vratiću se kući.

-Kući? Spremao si se da kreneš u Austriju pre dva dana.

-Jesam. Sada se vraćam.

-Iz Beograda?

-Da.

-Ali… kupio si nove pantalone… i nove bele majice… i gaće… i kofer sa točkićima.

-Jesam, a onda sam dan pred polazak dobio poziv.

-Poziv?

-Razgovor za posao. Od ozbiljne firme. Posle dugo vremena.

-I šta? Otkazao si put i novi početak na nekom zasigurno boljem mestu da bi otišao na razgovor u mesto koje te je sažvakalo i ispljunulo toliko puta. Mislio sam da si digao ruke od ovog mesta. Kakav si to čovek ako menjaš odluku kako dune vetar?

-Ne znam. Možda je ovo trebalo da bude moj Ros na aerodromu u zadnjoj epizodi. Pošto imam ljubavni život amebe, moram možda da se zadovoljim iznenadnim pozivima na razgovor za posao.

-Ali to je samo razgovor. Niko ti ništa ne garantuje. Prošli i pretprošli put si ispreskakao 3 obruča dok si došao do šefova koji su bili „oduševljeni“ tobom. Toliko oduševljeni da si posle nedelju dana dobio generički mejl u kome ti zahvaljuju na učešću, ali je princeza u drugom dvorcu.

-Jesam.

– I tako dva puta zaredom. Čak te je i zapamtila jedna od „selektorki“ sa prvog nivoa.

-Jeste. Podseća me na drugaricu iz srednje.

-Ta činjenica ti apsolutno ni u čemu ne pomaže.

-Ne, ali to što me je uopšte zapamtila je možda trebalo da pomogne.

-Je l’ je pomoglo?

-Ne. Bolje sam uradio testove i davao sam sigurnije odgovore nego prvi put, ali drugi put nisam stigao do zadnjeg kruga.

-Jebeš logiku. Misliš da te je stvarno slušala šta govoriš?

– Uglavnom ne. Ljudi imaju tendenciju da se isključe kada pričam. Ako pažljivo posmatram mogu tačno da uhvatim momenat kada pokušavaju da se sete da li su isključili ringlu na šporetu. I ništa tu ne mogu. Samo da pokušam da skratim.

-Pa, moraš da je razumeš. Danima mora da sluša gomilu dronova kako joj recituju svoje mane za koje se u stvari magično ispostavi da su prednosti. Svi ste tako… serijski. Kao da vas Henri Ford ulicka pa pošalje gore kod njih. Nema negativnih odgovora. Tako plastično.

-Slažem se. Tako je – kako je. Ne možeš da se ponašaš kao posebna mala pahuljica ako želiš da budeš deo mašine.  Moraš da se budeš serijski mali zupčanik. Pahuljice se tope – zupčanici pokreću mašinu.

-Opet bulazniš.

-Opet.

-Da li lupaš te gluposti i na razgovorima za posao? Možda zato ljudi odlutaju.

-Možda. Trudim se da svedem to na minimum.

-Stvarno misliš da će neko jednog dana da te izabere?

-Trebalo bi.

-Na fudbalu si uvek bio konzerva. Uvek su te zadnjeg birali.

-Da, ali i zadnji ipak dođe na red.

-Ovaj red je dugačak.

-Znam.

-Malo smo odlutali. Kako je prošao taj najnoviji razgovor?

-Ne baš dobro.

-Koliko loše?

-Na skali od 1 do prve plovidbe Titanika – zadnja plovidba Titanika.

-Slušam.

-Prvo su mi cipele skinule kožu sa peta.

-To nema veze sa razgovorom.

-Možda, možda ne.

-Opet bulazniš. Nastavi.

-Dobro je počelo. Šefu službe se svideo moj CV. Moja zainteresovanost za informacione tehnologije, pored finansija. Upravo su to tražili. Pitao me je da pričam šta znam o SQL-u. Tri godine nisam ni pogledao taj program. Sećam ga se maglovito. Dok sam pričao osećao sam se kao vanzemaljac koji se iz petnih žila trudi da održi iluziju da je u ljudskom telu.

-Jesi li uspeo?

-Nekako.

-U čemu je onda problem?

-U sledećem pitanju. Terao me je da izračunam koliki je iznos prodajne cene bez poreza ako je prodajna cena sa porezom 100 dinara, a porez je 20%. Totalno sam se izgubio. Matematiku nisam video još duže od SQL-a.

-Vau, želeo bi posao, a ne umeš da pokažeš šta znaš.

-Ovaj put nisam umeo.

-Stvarno si zeznuo stvar. To je prilično jednostavna matematika. Osnovna.

-Znam. Najsmešnije od svega je što kada sam otvorio oči sledećeg  jutra u glavi sam postavio jednačinu i rešio je.

-Bravo za tebe. Usain Bolt matematike.

-…

-Odustaješ od Austrije?

-Možda.

-Kako „možda“? Bio si spreman.

-Plašim se.

-Čega?

-Neuspeha.

-Ne možeš da znaš da će i to biti neuspeh.

-Glup sam.

-Možda nisi glup na nemačkom.

-Tamo nikog ne poznajem.

-Ni ovde nikog ne poznaješ i niko tebe ne poznaje. Celog života te zovu bratovljevim imenom.

-Ovde mi je porodica.

-Oni nisu tvoja porodica. Ti si njihova. Sopstvenu moraš da stvoriš. Ne moraš, ali to je ono što je normalno. Ovde to očigledno ne možeš. Otac i majka žele da budeš samostalan, sposoban i uspešan. Čak i ako je to i 5000 kilometara daleko od njih. Možda ćeš im nedostajati, ali će biti srećni.

-Ništa korisno do sad nisam uradio.

-Izvukao si ono komšijino kuče iz septičke jame pre tri godine.

-To kuče je sada mrtvo.

-Zbog neuhranjenosti i nebrige, ne zbog govana. I ti želiš da se vratiš u taj komšiluk.

-Možda spasim još nekog psa.

-Imaju pse i u Austriji.

-Imaju.

-I ljude koji te ne poznaju.

-Imaju.

-I žene.

-Imaju.

-Nemaš zašto da se plašiš. Ne može da bude strašnije nego ovde.

-Možda, možda ne.

-I tamo možeš da slušaš Nika Kejva i Loše semenčice i da pričaš sam sa sobom dok se voziš autobusom. Možda bi jednostavno trebalo da prestaneš da pričaš sam sa sobom i da počneš da se pakuješ.

-Možda… Možda sam u pravu…

[22.septembar 2016.]

Advertisements