Bližimo se ulazu, nas troje. Rekla je da će biti ovde. Njih dvoje nisu naročito raspoloženi, umorni su od juče, mogu da se nađu s njom svaki dan, ali su pošli zbog mene. To je lepo. Ja sam, s druge strane prilično dobro raspoložen. Uvek sam dobro raspoložen kada treba da je pronađem u ovom gradu.

Njih dvoje ulaze pre mene i zastaju ispred ćelavog bajkera koji naplaćuje ulaz. Nakon što smo platili, ćelavi nam je zamahao nekakvim pečatom i pitao „Je l’ hoćete?“. Odmahnuo sam rukom uz ljubazno „Ne treba“, pa sam se okrenuo prijatelju „Možda jesam konj, ali ne dam da me žigošu“. Prijateljica se nasmejala, a on je rekao „A ne bi se bunio kada bi te zubima žigosala tvoja ljubav?“. „Kao prvo, ona nije „moja“, a kao drugo… Naravno da ne. Zar bi se ti bunio?“. Prijateljica je stala između nas i uz komentar „Naravno da ne bi!“ i ugrizla ga za uho.

Jašem na čelu naše tročlane vojske i kroz gužvu, buku i slabo osvetljenje pokušavam da razaznam poznato lice. Idem kao guska kroz maglu, da bi se okrenuo i video kako je ona nas spazila prva. Crvena haljina sa malim tufnicama, crne cipele i crni džemper leprsa uz rubove haljine. „Crvena… i crna“, rekla je kada sam je prvi put pitao za omiljenu boju pre 267 godina. Grli ih i ljubi u znak pozdrava pa dolazim i ja na red. Verovatno nikad neću videti istu radost na njenom licu kao one večeri kada smo se sreli posle godinu dana, ali ni moje lice nikad ne pokazuje puno toplih emocija iako mi srce skače od glave do kolena. Ne zaslužujem ništa više od normalnog prijateljskog pozdrava kada nisam u stanju da pokažem koliko mi znači što je opet vidim.

Vodi nas do mesta koje su zauzeli njeni prijatelji. Mnogo prijatelja. U stvari sam iznenađen. Ali tako biva kada je pitam da se vidimo dva sata uoči izlaska. Iako mi nije prijatno, zahvalan sam što je želela da nas pridoda svojoj večerašnjoj kolekciji prijatelja. Nalazimo mesto i ona nestaje u gomili.

Moj prijatelj počinje da mi pokazuje koje će devojke večeras poći kući sa mnom. „Evo ova u kariranoj košulji! Ona sa kratkom kosom! E!E! Vidiš ovu finu sa velikim dupetom i tužnim pogledom?!“. Posle pokazivanja na još par mojih savršenih ljubavnica, rekao sam mu kada se stišala muzika: „Pa ti znaš da nisam došao ovde da tražim devojku. U stvari jesam, ali ne metodom slučajnog uzorka!“. „Ćuti!“, udaljio se iziritirano,  „Zvučiš kao idiot. Znaš i sam da ona nije zaljubljena u tebe i pitanje da li će ikada biti“. Uvek cenim njegovu iskrenost i samo kažem: „Znaš da znam“, uz osmeh. On se pomalo tužno nasmeje i kaže: „Onda ne znam šta misliš da ćeš da postigneš… U stvari, ne mislim tako… Izvini, jebi ga!“ Namignuo sam mu i potapšao po ramenu. Medjunarodni signal da je sve u redu.

Treba mi par trenutaka dok osmotrim mesto na kome se nalazimo i koga sve ima oko nas. Počinje da mi se dopada. Dopada mi se i muzika. Ona ponovo izvire iz gomile i svakog od nas pita ponešto. „Kako ste se proveli sinoć?“ viknula mi je u uho. „Divno, bilo je odlično! I muzika i atmosfera, sve!  Samo… ti si nam nedostajala…“ Zabacila je glavu unazad uz osmeh. Stalno sluša takve rečenice. Znam, košmarna fraza, ali naravno da mi je nedostajala. Svaki dan, ne samo sinoć. Da, još jedna fraza…

Nazdravlja sa nama i ponovo nestaje. Igra sa svojim raspoloženim društvom. Drago mi je da je vidim takvu. Energičnu i nasmejanu i okruženu ljubavlju. Svi su zaljubljeni u nju. Čak i devojke. U to more ljubavi sam uplivao sa svojom kofom koju sam zahvatio  u bazenu kod kuće. To što sam poneo nije dovoljno da joj stvarno pokažem šta osećam, ali ona zna. Čak i da sam poneo više, ne bi bilo pristojno praviti nekakve romantične izjave ili gestove pred njenim prijateljima koji ni ne znaju ko sam. Nismo mali, sve razumem i iako nije direktno rekla „Ne“ to ne znači da se ne oseća tako. Samo je fina. Zato treba biti pristojan. Pored toga, koliko ovakvih kao ja ili boljih od mene u stvari ima nju u svojoj glavi i u grudima? Ja sam zaljubljen u nju, ona u nekog šesnaestog… ili nikog, i tako kruzimo jedni oko drugih, kao da će se vasiona urušiti u samu sebe ako pogledamo nekog drugog. Nije da nisam pokušao, ali sve su tako… dosadne.

Počinje pesma koju ona ne može da izbije iz glave. I desetak ljudi pored nje, uključujući i mene naravno, voli prokletu pesmu, pa su je okružili i svi zajedno igraju i pevaju. Ovo je jedan od onih „zrno peska na plaži“ trenutaka. Ni pesma, ni bezbroj drugih stvari koje su nam zajedničke ne znače da smo srodne duše ili nešto, tako da ću da ostanem upravo tu gde jesam. Pa da.

Izustim po koji stih i mrdnem u ritmu a moja dva pratioca mi se nasmeju pa se poljube. Njima sam bar zabavan. Znate šta bi još bilo zabavno? Kada bih bio par koraka udesno sa rukama oko njenog struka i nosem u njenoj kosi, ali iako je pesma savršena, znam da ona ne oseća ono što ja osećam. Tako da bi to bilo zabavno… na neki jeziv način… samo nekima od nas. Neka uživa.

Prijateljica me je pogledala i počela je da se smeje pa mi se približila da mi opiše scenu koju je videla: „Neka devojka se zaletela da te zagrli i poljubi, ali kad je shvatila ko si samo je oklembesila ruke i nastavila u suprotnom smeru“. Nakon pola minuta njenog smejanja ja joj kažem: „Drago mi je da te moje ljubavne avanture zasmejavaju“. Teško da se ovo može nazvati avanturom, ali stvarno mi je drago što joj moja pasivna pojava ume pozitivno utiče na raspoloženje.

Drugarica naše princeze zvuka u crvenoj haljini  nam se pridružuje i započinje razgovar sa nama. Primećujem da su njih dve simpatično isprepletale prste i drže se tako dok razgovaraju sa različitim ljudima. Vidim joj u licu da nije baš raspoložena za glasnu muziku pa sam odlučio da je nasmejem. Kažem nešto u vezi imaginarne emotivne praznine koje jedna drugoj popunjavaju svojim lancem prstiju i upalilo je. Sada deluje veselije. Kaže da se divno provodi i nadam se da sam pogrešio u vezi njenog prvobitnog raspoloženja.

Ponovo mi se približava princeza pokreta i tri puta mi ponavlja istu reč ne zato što sam gluv kao kamen, već zato što preglasnu muziku mogu da iskoristim kao razlog da ostane kraj mene još par trenutaka.  „Veseli se!“, rekla je po treći put. Samo se nasmejem i klimam glavom. Zatim, iščezava između senki pošto ne mogu da se setim ničeg čime bi je zadržao.

Pogledam u ekran na kome se vrte crtani filmovi iz 40-ih. Uz raznovrsnu rok muziku koja dopire iz zvučnika i pivo koje mi nije baš prijalo, shvatam kako su zapravo ovi crtani filmovi neobjašnjivo jezivi i prepuni nekih skrivenih poruka. Raspoloženje mi je opalo za par stupnjeva.

Ona je sada iza mojih leđa. Do mojih prstiju doleću rubovi njene haljine i s vremena na vreme, sasvim slučajno i njeni prsti. Dugi, tanki, jedini na svetu. Odjednom shvatam kako su mi ruke ledene i prvo se za pola koraka udaljim, a onda, ne bi li je ponovo uveo u svoj mali svet, uzimam njenu ruku i približavam je svojoj prijateljici i kažem „Uporedi!“ Dok sam joj navodio ruku, nisam je gledao u lice. Jadnica se sigurno uplašila. Ponekad radim te jezive spontane stvari i shvatim tek par trenutaka kasnije da nedužna žrtva ne može odmah da shvati šta hoću da kažem. Kada je ispustila njenu šaku, uzela je moju i pogledala me prestrašeno. Nakon izvršene prvobitne analize, moja nedužna žrtva je sada uzela moju šaku, malo zadržala i pritisnula pa ponovo pustila. Kao što je majka radila kad mi je bilo 6 godina.  Možda uz osmeh… i dalje joj ne gledam lice. Uzaludan pokušaj da mi ugreje ruke. Bar mislim da je to htela da uradi. Ako ništa drugo, zagrejala mi je srce. Ne prevrćite očima! Jeste!

Živa muzika udara još glasnije. Ja se sve više opuštam i uživam da je povremeno osmotrim između tamnih glava koje je okružuju, ali moja dva pratioca ne dele moju sreću. Teška srca me mole „Hajde da pođemo. Umorni smo“. Ja odem toliko daleko da ih zamolim da ostanem samo ja, ali onda shvatam da bi to bilo ružno. S njima sam došao i sa njima se i vraćam. Bez obzira što poštujem njihovu želju, ljutito odlazim do čiviluka i donosim naše jakne. Oblačim se prvi i provlačim kroz gomilu ne bi li je pronašao i pozdravio se. Viknem joj u uho „Vidimo se!“, a onda iz sveg srca poljubim u obraz usnama i nosem. Ceo svet se pauzirao u mojoj glavi. Miris, dodir i malo parče raja. Onda se okrenem i izlazim kroz gužvu. Nije trebalo tako da je pozdravim. Celo veče se trudila da provede deo vremena i sa nama, a ja besnim kao dete kome oduzmu igračku. Dok izlazimo, smirujem se i ipak shvatam da možda i nije loša ideja da krenemo. Šta sam inače očekivao? Da mi u nekom trenutku pohrli u zagrljaj, zalepi crveni poljubac u svojoj crvenoj  haljini i kaže „Drago mi je da si tu i nemoj još da ideš“? Naravno da ne. Ovo nije film. Uvek sam zahvalan na svakom trenutku koji mi posveti i samo se nadam da je nisam uvredio. Izvinio sam im se napolju svojim prijateljima, pa smo nastavili smo kući. Zvaću je sutra. Pa da. Sutra će biti sve u redu.

[4.januar 2014]

Advertisements