Sirena koja se po treći put oglasila me je naterala da se okrenem. „Ej, gde si ti čoveče?! Nisam te video sto godina!?“, rekla je zalizana glava sa sunčanim naočarima koja je iskočila kroz prozor automobila. „Evo, tu, na nekim predavanjima pa sam krenuo kući. Ti?“, upitam Marka, kao da me je briga. „O, krenuo sam s Džonijem da ulovimo nešto po gradu. Ako ne bude ničeg, bar ćemo da se napijemo!! Hahahaha!“, i okrene se i udari vozača u rame kako bi leva strana kola bila oplemenjena istom količinom smeha. „Znaš Džonija?!“, zagledam pojavu za volanom u majici bez rukava i kažem: „Ne“. „’Ajde sedaj pozadi, ideš s nama na jedno piće. Rekao si da ideš kući – znači nema vrdanja. MORAŠ!“. Iskrenost je precenjena. „Ok, zašto da ne“.

Sedam pozadi i pozravljam se sa Džonijem, mojim šoferom za danas. Baca ciglu na gas i projurili smo kroz žuto na semaforu uz pratnju sirena i psovki pešaka. Moji piloti se samo smeju i pojačavaju radio sa najnovijim hitom Peđe Hitroprelje, Knjigovesca, Kugonosca ili nekog sličnog novokomponovanog zvukosiledžiju  sa izmišljenim prezimenom. Kopilot uporno priča nešto ali ga ništa ne čujem jer se zvuk motora i naporna pesma sudaraju u mojim grudima tako da su svi resursi mog organizma usmereni jedino na unošenje kiseonika. Auto se konačno zaustavlja i zajedno dolazimo do kafića.

Konobarica prilazi, Marko i ja naručujemo po pivo, dok Džoni uz pivo traži i konobaričin broj. Malo se namrštila rekla: „Sa’će piće“, i nestala u tami koja dopire iz lokala. Obojica gledamo Džonija a u očima nam piše „Stvarno?!“. On se nasmejao i rekao: „Šta je, trupci? Pa nikog ništa ne boli ako pitam? Ako pitaš njih 50 za nedelju dana, valjda će se naći neka dovoljno luda…“ Pa, mogu da kažem da se divim njegovom optimizmu. Konobarica se vraća sa našim pićem, zahvaljujemo joj, ona se okreće ali se nakon 3 sekunde ponovo vraća do našeg stola i baca papirić sa brojem Džoniju u krilo. Nasmejala i otišla. Zapanjeni smo nekoliko trenutaka gledali jedan u drugog, a zatim je Džoni digao glavu i rekao: „E tako se to radi, deco“. Slegao sam ramenima i upitao: „I po tvojoj teoriji od 50 žena nedeljno, koja je ona po redu?“. Kucnuo je flašom u dve na stolu digao je uvis, i rekao: „Prva…“ . Nasmejali smo se i Marko je započeo neku drugu temu, a ja sam se na par trenutaka isključio.

Ova pojava me je zaintrigirala. U normalnom svetu, ovi truli pokušaji muvanja ne bi trebalo da daju neki rezultat. Osim ako vam je jedini cilj da se neka devojka snishodljivo nasmeje. Možda su klišeji ponovo atraktivni. Možda je površnost nova dubina. Možda je nekim ženama dosadilo da dobijaju orhideje od papira, slušaju stihove Jejtsa i budu držane za ruku. Svim tim trudom oko njih naslikaju divnu sliku o udvaraču, ali se u većini slučajeva ispostavi da je ta slika u stvari poster od toalet papira. Očekivanja su prevelika. Svako misli da je poseban.  Svako misli da ima neko poseban za njih. Možda konobarica želi jednostavnost bez našminkanih gluposti. Možda vidi nešto u Džoniju ispod ustajalih fora. A možda bi trebalo da umuknem jer ne želim da u trećoj rečenici sve svedem na stereotip…

Natrag u spoljnom svetu, Marko mi se obraća: „E došla je kod mene ona Jovana. Znaš Jovanu?“, odmahujem glavom „Nema veze, sad ću da potražim sliku da vidiš kakva je mala bomba. Bombetina!“. Izvlači mobilni sa naprslim ekranom i otvara njen Fejsbuk profil i pokazuje mi sliku. Gledam plavokosu devojčicu od 16-ak godina koja je slikala samu sebe u ogledalu, u kupatilu, u parku… i osećam gorčinu, tugu. Slušanje o tuđim seksualnim uspesima koji uključuju 10 godina mlađe devojke mi je iritantnije od biciklista na trotoaru i odvratnije od dlake u sendviču.

Marko nastavlja svoju priču: „Znači došla je, sedeli smo, pričala mi je o svom psu, a onda je tražila da vidi moj pištolj“, i to nije metafora. Idiot stvarno ima pištolj. Jednom prilikom  je zamalo ustrelio drugara misleći da je pištolj prazan. „Htela je da puca, pa sam je odvezao do onog šumarka na izlazu iz grada. Mala se toliko naložila da posle u kolima nisam mogao da je skinem sa sebe!“. I posmatram ga sažaljivim pogledom. „A ti, školski? Je l’ gaziš nešto?“. Zamislim se na trenutak trenutak. Mrzim kada me neko zove „školski“. „Pa, ne bih baš koristio takav izraz, ali trudim se oko jedne devojke. Zaista je nešto posebno, mada još uvek nisam siguran kakve su mi šanse…“ Obojica su prsnula u smeh i Marko je rekao: „Izvini, ne mislimo ništa loše. Ali svo to udvaranje i titranje ti je gubljenje vremena. Dok ti šalješ cveće, neko to talambasa…“ Iskrenost jeste precenjena, a ja sada želim i da ga udarim. Moj bes prekida zvuk telefona.  Ćaletova poruka glasi: „jel si qogledao zaonaj alterntorr“. Koristim poruku kao izgovor da ustanem od stola stavljam novac za svoje piće na sto i kažem: „Ko zna šta je pametno…“. Marko kaže „Ja znam“ i podiže nos „Gde ćeš?“. „Moram do neke radnje dok se ne zatvori. Hvala za društvo i savet, pa se vidimo“. Okrećem se, odlazim i pokušavam da izbrišem iz glave ovih ukradenih 20-ak minuta života.

[18.jun 2014.]

Advertisements