Vozač prihvata devojčicu u naručje i silazi s njom iz autobusa. Ima možda oko dve godine. Pardon, 24 meseci. Merna jedinica koju više preferiraju novopečeni roditelji. Iz tame autobusa silazi i majka. Ne starija od 29 godina. 348 meseci u roditeljskim jedinicama. Vozač joj uz širok dobrodušan osmeh vraća dete u naručje. Ona se takođe smeši i zahvaljuje.

Autobus polazi za 12 minuta ili 0,000273973 meseci. Pretpostavljam da je smestila stvari unutra i izašla sa devojčicom na vazduh. Čeka nas dug put. Izgubio sam ih iz vida. Mlada Kineskinja zbunjeno luta oko našeg autobusa. Pušači  se pred put pozdravljaju francuskim poljupcem sa svojim rak-štapićima. Kondukter i vozač unose poslednje torbe u gepek. Kineskinja prilazi i pita me gde je autobus koji ide za Budimpeštu.  Ljubazno je usmerim do šaltera za informacije. Nadam se da devojčica neće mnogo plakati tokom puta.

Ukrcavamo se. Zauzimam sedište broj 29 i stavljam slušalice u uši. Nakon nekih 0,00136895463 meseci  ponovo se setim devojčice i njene majke. Primećujem ih daleko napred. Devojčica je mirna. Majka nije nervozna. Devojčicini pramenovi kose su zarobljeni gumicom na vrhu glave. Majka nosi improvizovanu punđu. Muzika svira. Autobus tutnji.

Vrlo retko čujem glas devojčice koji nadjačava sve ostalo. Glas koji se, iznenađujuće, nikad ne pretvori u plač. Oko njih je još par žena koje vode razgovor sa majkom i zajedno sa njom zabavljaju devojčicu kada zatraži pažnju.

Majka stoji pored sedišta sa četkom u ruci. Drugom rukom oslobađa ćerkine vezane pramenove. Brižno i polako joj prolazi četkom kroz kosu. Gumicom joj ponovo sadi palmu na vrhu glave. Palma pada ka temenu i formira frizuru koju majka nije nameravala da stvori, ali joj se dopada kako izgleda. Odlaže četku natrag u torbu. Devojčica raširi ruke u želji da obuhvati čitav svoj svet. Majka je poljubi, podiže sa sedišta i odnosi napred da gledaju automobile koje pretičemo.

Zadremao sam neko vreme. Polako zalazi sunce. Devojčica se smeje sa plišanom lutkom Mini Maus u naručju.

Na granici smo. Par autobusa je ispred nas. Vozač otvara vrata pušačima koja ih vode do novog randevua sa  dimnim ekserima. Lagano prate autobus na hladnoći. Pod njihovim nogama je groblje opušaka. Carinik zahteva da svi izađemo iz autobusa kako bi prošli pasošku kontrolu. Ulazimo unutra i formiramo red. Carinik prevuče moj pasoš preko uređaja za skeniranje. Polako se krećem ka izlazu do neutralne teritorije. Na moje iznenađenje se na vratima pojavljuje devojčica koja se sapliće i pada na rešetku na pragu. Zadržala se rukama. Nije se povredila. Pogledala me je zbunjeno. U pozadini čujem  miran glas njene majke „ Baš smo lepo obrisale pod”. Očekujem plač i produžujem korak kako bih je podigao sa zemlje. Ona ustaje sama. Ne plače. Još uvek me gleda. Pogladim joj kosu i pitam „Je l’ si ulovila zeku?“. Majka se nasmejala. Prolazim kroz more opušaka i ulazim u autobus. Za mnom i preostali putnici.

Ubrzo stižemo i do naše carine. Vozač ponovo ponavlja ritual s vratima. Pušači poslušno izlaze. Ovaj put im se pridružuju i majka i ćerka. Ćerka sleće ispred prednjih vrata autobusa. Podiže ruke uvis i kaže „Mina!“ i njena Mini joj magično doleti u zagrljaj. Odmah iza Mini silazi i mađioničar. Devojčica sitnim koracima trči po trotoaru. Majka ide za njom simulirajući njene majušne korake. Autobus se pokrenuo par metara unapred. Devojčica je stala i počela da maše svojim dosadašnjim saputnicima. Ja joj jedini odmahujem. Nastavlja da trčkara naokolo. Sve što je do sada uradila je ljupko i nenametljivo. Nikad nervozna, nikad umorna majka je prati držeći je vrhovima prstiju za kapuljaču.

Vraćaju se u autobus. Ostatak puta su mirno prespavale. Mini ih je čuvala.

[11.oktobar 2016.]

Advertisements