Otvara oči. Stoji u pesku, čuju se talasi. „Plaža…“, pomislila je. Udahnula je duboko morski vazduh i počela da korača duž obale. U daljini se vidi planina. Na obali je samo ona. Ona, pesak i šum blagih talasa. I dalje polako hoda, noga pred nogu, upija svaki korak. Bosa noga dotiče topli pesak, a zatim polako tone, milimetar po milimetar. Naredni korak. Podiže pogled ka nebu. Par oblaka lagano pleše po azurnom platnu. Iz nekog razloga pomišlja na dom. „Nebo je svuda isto“, rekla je naglas. „Naravno, tu su oblaci da ga prošaraju, ulepšaju ili naroguše… ali, kada njih nema, ova… čistota se može osetiti svuda“, pomislila je ponovo, „Predivno…“. Dozvoljava da joj voda dodirne stopala dok nastavlja svoju šetnju.

Spazila je na plaži damski šešir širokog oboda. Priblližila se. Beo je, slamen, sa ljubičastom svilenom trakom koja leprša. „Obožavam ga“, pomislila je uz osmeh kada je podigla šešir i stavila na glavu. Prelazi pogledom preko sopstvenog tela. Njene male grudi prekriva bela košulja, dugih rukava, raskopčanih manžetni. Tako lagana, da je ni ne oseća na sebi. Od struka do kolena joj pada isto tako lagana bela suknja sa motivima puzavica na desnoj strani. Ljubičasta traka vezana oko bokova joj leprša na blagom vetru. „Skoro kao reklama za sladoled“, izustila je i nasmejala se sopstvenoj šali.

Novi koraci su bili drugačiji. Kao da je mogla da čuje pesak koji joj prelazi preko stopala koje gubi bitku sa gravitacijom. Svako zrno daje novi ton. U početku su tonovi neusklađeni, ali kako dalje odmiče tako joj se čini da se joj stopala kreiraju harmoniju zvuka. „Peščana simfonija“, odzvonilo joj je u glavi. Nikada pre nije čula ovu melodiju. Spoj ksilofona i kalvira. Tiho je, gotovo nečujno. Više se oseća stopalom negoli uhom.

Polako kleči u topao pesak. Svako koleno sve više u zagrljaju peska, proizvodi rečenicu za rečenicom. Širi ruke i stavlja dlanove na pesak.  Njene glasne žice prate predivne tonove: „Hm-hm-hm-hmmmm-hm—–hm-hm…“. Zvuk talasa se gubi u daljini. Osmeh na licu, zatvara oči.

Otvara oči i oseća šibanje vetra. Sve se približava. Ruke su joj raširene, osmeh je još uvek tu. I dalje iz njenog grla tiho žamori: „Hm-ham-hm-hmmmm-hm——hm-hm…“. Suza joj potiče iz oka i zaostaje za njom. Ona pomišlja: „Volim muziku, volim nebo, more i volim… gravitaciju…“. Tresak koji ne može da čuje.

[18. jul 2014.]

Advertisements