Posle dva sata čekanja i stotine litara kiše konačno čujemo brektanje kombija na ulazu magacina. Ulazi u kontejner, pozdravlja se sa čika Ljubom, a zatim prilazi meni. Moj ustanak iz fotelje u njegovim očima izgleda kao ubrzan rast i cvat biljke u dokumentarnim emisijama. Oduševljeno me posmatra. Vreme ide, nikoga ne čeka. Ne sećam ga se.

Ni jedna priča koju sam čuo o čika Bori nije lepa priča. Čika Ljuba ga je opisao kao večitog bečkog švindler-liferanta na određeno vreme zadnjih dvadeset godina. Stalno na nekom početku. Tek što nije uleteo u milionski biznis. Samo još ovaj tovar polovnih motora, nameštaja i rashodovanih aerodromskih terminala.

Čika Ljubine ćoškove i poluprazne kontejnere magacina koristi “privremeno” već neko vreme. Besplatno. Čika Ljuba ne zarađuje na prijateljima i “prijateljima”.

Priča nam kako danima juri iz okruga u okrug i seli ovaj krš i izlazi ponovo na kišu i otvara zadnja vrata kombija. Na trenutak nestaje, a zatim izlazi sa prašnjavim, crvenim skuterom. Prolazi pored mene i nasmeje se ponosno. Ceni da će dobro zaraditi na njemu. Prednje svetlo visi tužno iz rupe polomljene maske. Crni kablovi se natapaju dosadnom jesenjom kišom. Čekaju novog vlasnika… ili drobilicu. Sa Borom se nikad ne zna. Drugi, crni skuter je u malo boljem stanju. Nema vidljivih oštećenja. Mada, ne verujem da je završio kod Bore zato što će Valentino Rosi sutra da ga pokupi i provoza po Štefanplacu . Ko zna šta sa njim nije u redu. Smešta ih u uglu magacina pored starih televizora prekrivenih providnim najlonom. U magacinu preovladava građevinski materijal čika Ljubine firme. Bivše firme, sada je u penziji, a firmu vodi njegov sin.

Pokisli Bora ponovo ulazi u improvizovanu kancelariju u kontejneru. Bliži se šezdesetoj godini ali njegovi brzi, gipki pokreti, sportska jakna i bele patike ostavljaju utisak kao da se radi o dvadesetogodišnjaku. Vadi svoj telefon sa naprslim ekranom i poluraznu kutiju cigareta i stavlja ih na sto. Zatim i sam sedne na sto i pokušava da istrese neku od peostalih cigareta iz paklice. Noge mu slobodno vise i lelujaju pored stola. Neuredna kosa mu pada preko čela i preko naočara. S vremena na vreme dune u zalutale pramenove kako mu ne bi smetali : „Pfffft!”. Očigledno voli da mu smetaju. Na momenat podseća na petogodišnjaka, ali samo na momenat. Špicasto , izborano lice, po koja seda vlas, proređena gornja vilica i, naravno, neupaljena cigareta vraćaju posmatrača u stvarnost. U stvarnosti ne manjkaju ni psovke kojima se služi ne bi li opisao nivo frustracije koji je dosegao u potrazi za upaljačem. Posle par minuta lutanja po kontejneru odustajemo od potrage za upaljačem. Ispostavilo se da je rešo dobra zamena. Zanimljivo je kako tri odrasla čoveka 21-vog veka imaju tako ograničene mogućnosti i ideje o stvaranju vatre.

Priča o svojim „projektima“. Kaže da poznaje profesora sa mog fakulteta. Zahvaljujući Bori je taj profesor formirao plan za pokretanje fabrike za reciklažu na teritoriji Nišavskog okruga. Sve što mi priča o tom profesoru me ne podseća na njega. Taj čovek o kome priča je biće iz njegove mašte. Samo je bacio ime u dijalog i ja sam se nadovezao prezimenom. Postao sam saučesnik u stvaranju doktora ekonomskih nauka koji za savet ide kod doktor-Bore. „Pfffft!”.

Još par fascinantnih priča iz „starih, dobrih vremena“. Mislim da ni čika Ljuba u njih ne veruje. On je sebe davno naučio da veruje jedino u ono što vidi svojim očima. Borine priče su uglavnom starije od njihovog prijateljstva.

Par cigareta kasnije, nalazimo se u Borinom kombiju. Ja sedim na improvizovanom srednjem sedištu nastalom od starog, dobrog tronožca„trpaciranog“ starim pamučnim gaćama koje kada nemaju ulogu tapacirunga služe kao krpa za brisanje stakala i ubijanje komaraca. Put od jedanaestog okruga i čika Ljubinog magacina do Borinog magacina u okrugu 21 je za mene dugačak. Ja sam iz malog grada. Trebalo nam je petnaestak minuta do odredišta. Kombi se jedva provukao kroz uzani prolaz do parkinga. „Pfffft!”. Na parkingu, Bora ima garažu koju koristi kao magacin. U garaži, naravno, ima svakojakog blaga i đubreta. Ako bismo se dobro potrudili verovatno bi smo našli lansirne kodove za neku američku nuklearku. Možda čak i celu nuklearku ili.. Hitlerovu pidžamu.

Ovde smo prvenstveno zbog nekog starog pianina. Čika Ljuba je rekao da bi ujak njegove žene možda bio zainteresovan za njega. U pitanju je „Pappenberger” koncertni pianino. Nismo našli godinu proizvodnje. Prilično teško je prići i bolje pogledati jer je prekriven gomilom raznovrsne ski opreme. Dosta je je zaprljan, dirke su mu požutele, raštimovan je odavde do Moskve. Čika Ljuba kaže da je u pitanju poznato ime iz sveta graditelja klavira. Uz malo sređivanja, može da dočeka novu mladost. Bora zadovoljno zatvara vrata garaže za nama. Pramen mu po 786-ti put napada nos. On se ponovo brani vazduhom usmerenim donjom usnom: „Pfffft!”.

Stotinak metara odatle vodi nas do svog glavnog lagera. Usput nas prati lenja kiša i buka vozila sa ulice. Sprovodi nas kroz dva haustora do unutrašnjeg dvorišta jedne stare zgrade. S leve strane dvorišta nalazi se oronuli kućerak koji Bora predstavlja kao svoj magacin. Bela, urušena fasada govori da vlasniku nije mnogo stalo do ovog magacina. To što ga je izdao Bori govori da ne očekuje veliki novac od izdavanja. Iako u lošem stanju magacin iznutra deluje prilično prostrano. Levo od ulaza su radni sto i police sa alatima i džunglom kablova, raznih delova i električnih komponenti. Iako je inventar šarolik, može se reći da je je prilično uredan. Leva i desna strana magacina su razdvojene „zidom“ napravljenim od velikih kutija sa polovnim LED televizorima.

Na desnoj polovini magacina su polovni računari bez kablova i ekrani sa aerodromskih terminala. Bora kaže da ih kupuje na kilo kao rashodovanu opremu. Platio je oko 6 evra po ekranu. Namera mu je da sa svega toga obriše prašinu i nađe nekog ko ume da im „podigne“ sistem i zatim ih proda za nekih stotinak evra. Alternativa je da ih sve razbuca i iz njih izvadi oko dva grama plemenitih metala koji se obično koriste u proizvodnji procesora i još nekih komponenti. Zlato, bakar, srebro, paladijum. Pravi mali plastični kovčežići sa blagom, tu u Borinom „dvorcu“. „Pfffft!”. Kad bi samo znao da sve to nije tako jednostavno, a ni isplatlativo.  Sve u svemu želeo bi da zaradi na tome što je prevezao tuđe đubre s jednog mesta na drugo.

Na plafonu se mogu videti dve šine sa po četiri kuke. Pretpostavljam da su nekad bile korišćenje za premeštanje velikih kutija u magacinu. Sada su zarđale i ne deluju mnogo pouzdano. Između šina nalazi se veliki svetlarnik koji prokišnjava. Zbog toga je Bora prekrio „zid“ od LED televizora najlonom kako ih voda ne bi oštetila. Ima veliki plan da nekako zakrpi taj svetlarnik i zameni prozore kako mu u magacinu ne bi bilo mnogo hladno tokom zime.

Mi se smeštamo na staru, oljuštenu kožnu sofu u uglu iza „zida“. Ova sofa se nikako ne uklapa sa opštom atmosferom celog magacina. Bora kaže da mu ju je neka žena ustupila besplatno. Ističe kako je neverovatno čega se sve ljudi odriču kada kupe neku novu stvar. Kod nas se ništa ne baca ili daje za džabe. Možda nekad zatreba. Na sofi je još jedna džungla kablova, ali ovi su uključeni u šteker. Seli smo delimično preko njih i ponadali se da ćemo izbeći strujni udar.

Bora je podigao nekakav fen sa sofe i njime upalio cigaretu. Kaže da ga je Dušica iščeprkala odnekud kada nisu imali čime da upale cigarete sinoć. Prilično mi je fascinantna skalabilnost problema koju Bora ima u potrazi za plamenom.

Upalio je TV ali nam se požalio kako ne može da menja kanale i pojačava ton jer mu je daljinski upravljač resivera pre tri dana pao na beton i pokvario se. Tako da on i Dušica uglavnom slušaju radio.

Bora je sahranio čika Ljubu nekim svojim starim memljivim elaboratima. Borini snovi stari 15-ak godina. Planirao je da ponovo aktivira stare kraljevske rudnike na Deli Jovanu. Govori nam o tonama zlata koji se nalaze u njima. „Pfffft!”. U elaboratima su, navodno, izvršene stručne analize. Kako je ubedio nekog da mu to besplatno sastavi samo on zna. Govori nam kako godinama unazad kupuje zemlju od ljudi na tom prostoru u nadi da će se njegov plan pokrenuti i doneti mu milione koje čeka ceo svoj život. Slušamo ga i povremeno razmenimo poglede. Zar stvarno misli da je on jedini ko se toga setio? Već par godina nad naš kraj obleću helikopteri raznih zapadnih kompanija za istraživanje ruda. Ako nečega i ima u okolini što je vredno eksploatacije na tom mestu je već ubodena nečija zastavica. Taj neko nije jedan čovek bez igde ikog. To je monstrum-korporacija sa sedam glava punih iskustva i sedamdesetsedam zlatnih repova. Borin rep je ugarak koji dogoreva. U tome pre svega leži njegov problem. Oduvek. Novac. Milione ne može da stvori iz buđavih elaborata od pre 15 godina. Rastužuje me kako to ne shvata, ili ne želi da shvati.

Konačno stiže i Dušica. Mlada devojka. Možda tek koju godinu starija od mene. Nije preterano lepa, ali nije ni ružna. Deluje umorno, pomalo bledo. Čika Ljuba mi je ranije objasnio da ju je Bora oženio kako bi dobila papire, ali joj je izgleda samo zakomplikovao život pošto ni on sam nema validne papire. Razveo se od žene, deca se razišla na neku svoju stranu, a on je „zaposlio“ „sekretaricu“, kako kaže. Ona lovi oglase na internetu za stare i besplatne stvari i priča sa prodavcima a on je zadužen za prevoz. Zabavna činjenica je da Bora zna nemački isto koliko ja znam da vozim supersonični avion. Dušica mu je došla kao kec na desetku.

Kada je sela obradovala ga je sa dva nova upaljača – jedan za nju, drugi za njega. U brojne Dušičine talente ubraja se i pravljenje cigareta. Bora je odmah pohvalio ovu njenu veštinu kako bi je odobrovoljio da prione na posao. On je nastavio da priča čika Ljubi o prototipu topioničarskog procesa. Trenutnim procesima se iz ruda ekstrakuju metali za 40-60 dana. Njegov prototip to radi za tri sata. „Pfffft!”. Navodno. Da li je njegov prototip mašina ili sam proces bog sveti zna. Sva njegova objašnjenja su maglovita i puna rupa. Sutra planira da prezentuje predstavnicima neke firme svoje ideje. Prekosutra su krajnji rokovi da plati dugove za stanarinu i zakup magacina.

Dušica mi priča o načinima na koje mogu da dođem do papira kako bi i ja počeo da živim svoj zlatni san ovde. Dok priča neverovatno brzim pokretima ruku pakuje duvan u prazne papire sa filterom. Bez gledanja. Puni spravu za ubacivanje duvana, „škljoc-pap!“, a zatim udara cigaretom u sto kako bi se duvan u cigareti što bolje sabio. Ponovila je ovaj proces desetinu puta uvek bez greške, uvek bez gledanja. Priča razumljivo, tečno i brzo. Deluje inteligentno. „Škljoc-pap!“.

Priča mi kako je juče bio momak koji se razume u kompjutere. Dugo se mučio da pokrene neke od ovih rashodovanih sa aerodroma dok je Bora šetao okolo i govorio kako će da ih razbije i izvuče dva grama blaga iz njih. „Škljoc-pap!“. Ja zamišljam čoveka koji kleči iznad nekog elektronskog zombija do guše u kablovima i Boru kako stoji pored njega i kucka čekićem o gredu imitirajući otkucavanje časovnika. „Škljoc-pap!“

Čika Ljuba ustaje i kaže da je vreme da krenemo. Ne može više da svari Borine propovedi uz salatu od dima cigareta. Uz obećanje da će mu se sutra pridružiti na sastanku sa Borinim spasiocima kako bi pomogao u prevođenju i ostavljanju dobrog utiska ljubazno se pozdravljamo sa njima i istupamo na svež vazduh prošaran suzama oblaka.

Borino nasmejano lice gleda u nebo. Kapi mu klize niz naočare. Neka ih. Sutra izlazi sunce. „Pfffft!”.

[4. oktobar 2016.]

Advertisements