Isprva sam bio neprijatan prema njoj. Iskren, ali neprijatan. Stvarno mrzim te šiške. Na svakoj devojci. Pivo je reklo da baš njoj moram to da kažem. Smejala se, naravno. Imuna na mene. Imuna na svakog. Nije mi bila namera da je uvredim. Nije to tako ni prihvatila. Bezopasan sam. Av, av.

Njena koronarna kleptomanija je nastupila tek godinu dana kasnije. Samo je pričala sa mnom. O svemu. Bila je tako zabavna. Tako vredna truda. Sve pre nje su bile samo devojke. Jedino sam nju posmatrao kao ženu. A ona je samo uradila stvari koje uvek radi. Tako jednostavno. Pričala, smejala se,  sklonila kikiriki sa svog bedra sporim pokretom svojih čudnovatih prstiju.

A onda je otišla. Nesvesno, pritom, ukravši ovo sasušeno srce. Sa njim je povukla i levo plućno krilo, par krvnih sudova i jedno oko. Nije primetila iza sebe crveni trag koji se pretvara u polje maka. Po tepihu, po parketu, vuče deo mene. Oko skakuće niz stepenište za njom. S par suza radosnica zaliva grimiznu livadu u kojoj me je ostavila.

Šta ću sad bez srca? Snaći ću se nekako. Korisnije je u ulozi metronoma njenih koraka negoli u službi bunarenja crvene nafte u ovom strašilu. Zombiji funkcionišu i bez srca. Samo sam ispravio ruke ispred sebe, pozeleneo i sačekao poziv za ulogu u spotu Majkla Džeksona. Dok čekam, učiću plesne korake od nje. Njen udah-2-2-3, izdah-2-2-3, smeh-2-2-3, reči-2-2-3, zamah-2-2-3,  gutljaj-2-2-3 iiii okret-2-2-3, poljubac-2-2-3, treptaj-2-2-3, pozdrav-2-2-3…

[10. novembar 2016.]

Advertisements