„Hoću da vidim sneg. Izvedi me napolje. Molim te“. Čvor se nalazi u mojim grudima zadnje dve godine. Kroz ruke se prostiru krajevi tog konopca. Svakim danom kao da neko vuče oba kraja i još više ga zateže. Nekim danima mislim da će mi grudi eksplodirati.

Nikada nisam bio snažan čovek, ali njeno telo je sada lagano. Obuhvatila me je rukom oko vrata i pogledala me tridesetogodišnjim očima starice. Nasmejala se blago. Ne žali se na bolove u zadnje vreme. Spustio sam je na klupicu do vrata da je obučem. Nije mnogo hladno, ali ona je dugo unutra. Dok joj pomažem da obuče jaknu ona priča. Spokojno, polako. „Sanjala sam da plivam. Sanjala sam da zajedno plivamo. Konačno sam te naučila“, i bubnula me u rame pesnicom od vune. Obožava more. Obožava da pliva. Ja nikada nisam naučio. Naravno da i ja volim more, ali jednostavno nikad nije išlo. Ona je jednom davno rekla da sam možda previše evoluirao za more. Kada su su se peraja naših predaka transformisala u udove, moj predak je samo otkačio peraja i bacio ih preko plota. Noge je kupio negde na rasprodaji, a ruke je našao u koprivama. Rekla je: „Tvoji talenti leže negde drugde“. Mane u vrline. Samo iz njenih usta. Njena teorija evolucije tupavih. „Bilo je lepo i jednostavno. Samo smo plivali“, rekla je kada sam je ponovo podigao i poljubio u obraz.

Ja baš i ne volim sneg. Ona ga voli. Kleknuo sam kako bi prstima nacrtala sunce po belom platnu. Sa očima i osmehom, kao u školi. Suncu se pridružila i ptica iz par poteza. Uvek je lepo crtala. Čvor malo popušta na svežem vazduhu. U danima kao što je ovaj.

Nastavili smo da šetamo po našoj usnuloj bašti, do klupe pod breskvom. Ona ju je zasadila. „Da nas hladi i da nas sladi!“, rekla je kada je bacila koštice u rupu sa stajnjakom. Nisam verovao da će ovako izrasti. Večiti pesimista. Moj deda je godinama bacao koštice oko kuće i nikada se iz njih nešto nije izrodilo. Ona je to uradila samo jednom. Ja sam napravio klupu. U stvari, sklepao. Ali se drži. Zajedno smo je ofarbali. U crveno. U najlepšu boju. Ona je nacrtala ljubičice. Najlepše. Očistio sam jutros sneg sa nje. Crvena klupa na belom tepihu. „Baš je lepo“, rekla je. Malo smo sedeli zagrljeni i posmatrali igru dva psa koji su zalutali u naše dvorište. I oni vole sneg.

„Hajmo unutra, zahladnelo je“. Ustao sam i ponovo je lagano podigao. Ona me je sada jače stegnula oko vrata i glasno poljubila  u obraz. Čvor popušta. „Jede mi se kompot od dunja i jabuka. Je l’ ih još imamo?“. Klimnuo sam uz osmeh. Podigla je slabašnu ruku uvis i stegla pesnicu. General na konju. Glasno je naredila: „Uuuuu KUHINjU!!!“

[20.11.2016.]

Advertisements