Tvoj grad. Nije tvoj. Mesto u kome si proveo najveći deo života. To je. Ništa nije tvoje. Magla, dim. Smog. Smog. Smog. Smog. Smog. Smog. Smog. Posmatraš ljude. Mnogo ih je danas. Kao da je neki praznik. Rastrčali su se na sve strane. Uglavnom stariji. Stigla penzija. Posmatraš lica. Ljudi su ružni. Tužni, veseli ali opet ružni. Smežurena, deformisana lica. Loša genetika i zla priroda. Vazduh ne pomaže. Pluća i grlo para težina nekog sagorelog  metala. Lepi su pobegli. Lakše ih prihvataju negde drugde. Ružni ostaju. Zasnivaju porodice. Drže se za ruke. Bez osmeha. Teturaju se.

Predveče promenada. Svakog dana kao u zatvoru. Oko pola kilometra puta pretvorenog u šetalište na samo par sati. Isto mesto, ista lica, ista kolica.  Točkovi se kotrljaju. Debeli i ružni. Mršavi i ružni. Govore, žure, kasne i smeju se. Muškarci – ružni, nadutih stomaka, proređene kose, kratkovidi, mršavi, ogromnih prstiju, pocrnelih noktiju. Cigareta na vrhu usana. Još dima. Smog je preslab. Smrad. Žene, devojke, mlade, stare – ružne, iskrivljenih nogu i spuštenih ramena od prepunih tašni, na štiklama, deformisanih stopala, tankih, iskrivljenih noseva, nateklih, požutelih prstiju  zagrljenih prstenjem. Burme. Zauvek. Dok nas smrt ne rastavi. Malo para, malo para, malo para, malo para, malo para, premalo para, malo para. Stres, zavist i bes. Ružnoća u grudima i na koži.

Onda dođeš kući. Pogledaš u ogledalo. Potamneli podočnjaci. Jedan treperi. Pulsira. Zašto? Ne znaš. Sede vlasi tu i tamo. Ružno lice. Mala brada sa rupom za resetovanje. Skidaš odeću. Golo telo. Više smešno nego nakazno. Nožni palac bez nokta. Krive noge. Oslabela kolena. Bol, bol, bol, bol, bol, bol, bol, u levom. Prevelike butine za mršavog muškarca. Preveliki stomak. Genitalije su još uvek tu. Vise. Zvono za bol. Beskorisno. Neophodno. Pileća prsa i krckava ramena. Osušena usta sa nekakvom starom bubuljicom na sebi. Postala je deo usana, nije više bubuljica. Posmatra te i ti posmatraš nju. Zubi nedorasli i pokrivljeni. Kada žvaću, više žvaću unutrašnjost obraza nego hranu. Ožiljak od zupčanika na članku, od ujeda na drugom članku, od betona na kolenu, od ujeda na potkolenici, od ujeda na butini, od lanca na ramenu, od kamena na čelu. Bedževi mlakog nestašluka i loše sreće. Mladeži, mladeži, mladeži, mladeži, mladeži. Dao si im imena. Strana imena. Alfred pored uha, šapuće vremensku prognozu. Sesil na grudima, iz godine u godinu raspada se komad po komad. Stiven i Gabrijel na stomaku, ponekad zasvrbe. Doktor kaže nije rak. Na vratu Lusi. Grli te i ljubi, zauvek i zanavek. Na ramenu stari Abraham. Prvi na udaru masažnih palčeva. Po sred leđa Edmond i Jusuf. Jusuf je bio Džozef. Promenio je veroispovest i pustio bradu. Kod pojasa Džon Meklejn. Izudaran i izgreban ali se još uvek drži. Nije rak, nije rak, nije rak, nije rak, nije rak, nije rak, nije rak. Kancer, kancer, kancer kože, kancer pluća. Loša genetika, nisi ti kriv. Zlo okruženje. Ružan i sam. Ti si kriv.

Skidaš poklopac glave i vadiš sluzavog kormilara. Stariji nego što bi trebalo da bude. Ružan, glup i slep. Ogrubeo, plav i tužan. Ne pušta prošlost da se rasprši u nebo. U rukama steže neke slike, požutele i iskrivljene. Uglavnom pogrešne. Kako je bilo na trenutak. Samo na trenutak. Nema ljubavi. Nema lepote. Nema dodira. Samo ružne, debele pčele koje slepo bauljaju po glavi i špaklama stružu modru kormilarevu kožu. Više ih i ne oseća. Od njegove kože prave med koji ti teče iz usta. Besplatan med! Meda za sve! Sladak, ali nedovoljno. Otiče i otiče. Uveče stiže do rupe u bradi, stiže do smrznutog nosa. Puni nozdrve i uspavljuje kormilara.

Sada otrov. Mrak i mir.

[25. novembar 2016.]

Advertisements