Ne mogu da kažem da mi je bila prva ljubav. Druga, verovatno. Zapravo, simpatija je bolja reč od ljubavi u ovom slučaju. Prvo sećanje na nju je njeno uplakano lice i drugar koji pokušava uporno da je nasmeje zalitanjem u gomilu stolica u uglu. Ne sećam se da li je upalilo. Verovatno jeste. U prvom ili drugom razredu sam rešio da mi se dopada.

Tad je bila najbolja drugarica s mojom prvom simpatijom. Nju sam znao pre zabavišta. Naši roditelji su se družili. Od nje sam odustao jer je moj ekstrovertni i permanentno napaljeni brat od tetke uporno glasno iskazivao svoju privrženost: s vremena na vreme bi joj se prišunjao i poljubio je na silu. Nekad je plakala, nekad ne. U svakom slučaju, možda je njegova „ljubav“ bila jača. Zato sam ćutao. Nikada nisu bili zajedno, kasnije kada smo odrasli. Prešla je u gradsku školu posle drugog razreda.  Izgubio sam svaki kontakt sa njom. Brat nije. Viđam je sad ponekad, radi u kopirnici. Samohrana majka. Pravim se da je ne poznajem zato što se ona pravila da mene ne poznaje kada sam je sretao dok smo bili tinejdžeri. Zabavno je. Bilo kako bilo, ovo nije priča o njoj.

Nazad do devojke o kojoj je ovde reč. Mislim da je prvi i jedini iskaz neke vrste privrženosti koju mi je uputila bio poljubac u obraz ispod stola na rođendanu naše drugarice. Drugi ili treći razred možda. Sećam se lošeg mirisa sendviča na tom rođendanu. Sećam se da su nas malo zadirkivali. Ne mnogo, jer smo brat i ja bili „glavne baje“ u odeljenju. Na obrazu sam imao otisak od karmina. Pokušao sam da ga obrišem na putu do kuće. Obraz mi je ostao crven. Kada me je mama upitala zašto je crven verovatno sam dao neki jako uverljiv odgovor koji je prouzrokovao da još više pocrvenim.

Osim tog cmoka u obraz nikada se ništa između nas nije dogodilo. Nikada nisam ni bio toliko zainteresovan. Zabavnije su bile igračke, žmurke, fudbal i „ratovanje“ u bagrenjaru.

Naredne godine mi je za rođendan poklonila betmobil. Do dana današnjeg moj omiljeni rođendanski poklon. Bila je to odlična malena replika betmobila iz Betmena Tima Bartona iz ’89-te. Dugo sam ga imao i čuvao. Pre par godina sam ga negde izgubio. Ovih dana sam rešio da ne odustanem dok ga ne pronađem. Dugo sam ga tražio. Jako, jako dugo. Na kraju sam ga pronašao. Bio je u kutiji za cipele sa pažljivo spakovanim vokmenom, audio kasetama, drvenim bojicama i pernicama iz osnovne. Voleo bih da sam mogao da uzmem osmeh koji sam tog trenutka imao na licu i stavim ga u tu kutiju. Čuvao bih ga za još neku posebnu priliku.

Važila je za dobru učenicu. Imala je lep rukopis i lepo je čitala. Lepo je slikala i crtala. Na svakoj priredbi je obavezno imala zadatak da nešto recituje. Sećam se da je recitovala „Plavi čuperak“. Lepo je recitovala. U trećem ili četvrtom razredu smo bili odabrani nas dvoje i moj brat od tetke da spremimo skeč „Carinarnica“ za neku od priredbi. U skeču razgovaraju carinik i majka sinom čije je ime bilo Miša. Ne sećam se tačno zapleta ali znam da se ona pojavila sa ogromnim koferima u kojima su se nalazila gomila čudnovatih stvari. Toliko čudnih da se carinik od muke i ludih objašnjenja majke onesvesti i biva odnešen na nosilima na kraju skeča. Brat je bio carinik, ona, naravno, majka a ja carinik-narator. Mišu je glumio dečačić iz zabavišta. Njegov tekst bio je: „Jeste mama.“ posle svakog pitanja koje bi „mama“ postavila. Nabavili smo kompletne uniforme i rekvizite za skeč. Nosila su bila napravljena specijalno za tu priliku. Ljudi su voleli taj skeč. Nastupili smo na par priredbi. Čak smo i putovali u Rašku sa kulturno-umetničkim društvom iz sela i tamo nastupali. Tu je ulogu Miše preuzeo ogromni, baradati srednjoškolac iz KUD-a. Bio je urnebesan.

Tih godina smo nas dvoje glumili u još jednom skeču. Ne pamtim kako se zove. Ja sam bio čupavi dečak koji uporno odbija da se ošiša a ona drugarica koja pokušava da ga nagovori da pristane na sastanak s makazama. Ne pamtim svoj tekst ali pamtim prve dve rečenice koje je ona izgovarala: „Što se, bre, Joksimoviću ne ošišaš? Vidiš da si kao morsko čudovište sa tom kosurinom!“. Holivudske zvezde idu u teretanu, mršave i goje se po za po 30 kilograma. Ja se zbog svoje „uloge“ nisam šišao oko tri meseca. Volim da mislim da sam izgledao kao Edvard Makazoruki bez makaza. Verovatno nisam. Nemam slike. Ne sećam se.

Pamtim da je ona jedna prvih koja se od devojčice pretvorila u devojku. Nekako je uvek delovalo da joj je nelagodno zbog toga. Tada je postala nešto čudnija. Čini mi se da je odbila par recitacija i uloga u skečevima. Možda joj je dosadilo da bude „zlatna devojčica“. Čini mi se… možda se pogrešno sećam. Dešavalo se s vremena na vreme da na odmoru pada u nesvest. Posle nekog vremena većina nas je počela da misli da se folira da bi privlačila pažnju. Možda nije. Nikad nisam saznao razlog njenim nesvesticama. Tad me to nije toliko interesovalo.

Još jedan dokaz njenog čudnovatog ponašanja bila je i kratka „veza“ s trenerom rukometa dok smo bili u osmom razredu. Još uvek ne mogu da podnesem njegovu odvratnu facu. Bolesnik. Niko nije toliko ni obraćao pažnju na to. Šta to nije u redu sa nama?

Do kraja osnovne škole ona i još jedna drugarica su bile jedine dve devojke koje sam pozivao na rođendan. Nakon osnovne škole smo prestali da ih slavimo.

Upisala je medicinu u drugom gradu. Izgubio sam kontakt s njom. Gotovo uopšte nisam o njoj razmišljao. Posle godinu dana se prebacila iz medicinske u tehničku školu koja se nalazila odmah do moje. Nije se dobro snašla. Ni u jednoj ni u drugoj. Nešto ju je mučilo. Nisam toga bio svestan. Par puta smo se vratili zajedno pešice kući ali nikada nismo vodili neki ozbiljniji razgovor. Nismo više imali neki drugarski odnos iz osnovne.

Tek je prošlo desetak dana nakon što smo napunili šesnaest godina. Mlađa je od mene tri dana. Vežbao sam zadatke iz matematike. Zazvonio je telefon, ustao sam i javio se. Bio je to drug koji je pokušavao da je nasmeje u zabavištu, u mom prvom sećanju na nju. Rekao mi je da je izvršila samoubistvo. Nije bio siguran. Kada sam čuo te reči od njega pamtim da sam izgubio osećaj u nogama i da sam samo sleteo u stolicu. Isprva sam mislio da je neka greška. Nemoguće. Nažalost, ispostavilo se da je istina.

Nisam plakao. Nisam mogao. Nisam umeo. Naučio sam se da nekako blokiram to. Zbog zlostavljanja u srednjoj školi verovatno. Skamenjivanje. Nuspojava toga je bila da sam se smejao bezglasno, do neke tačke da mi nemogućnost ispuštanja glasa  prouzrokovala gušenje. Kasnije sam se oslobodio toga. Bez doktora, bez tableta, bez drugova. Mogu da plačem i mogu da se smejem. Zvuči možda pomalo smešno.

Sećam se da je jedan od drugova pokušao da plače na silu. Hteo smo da ga zadavim. Oduvek je nešto glumatao. Drug do mene šapnuo mi je  da je ona sad verovatno u paklu jer je izvršila samoubistvo. Budala.

S vremena na vreme sam tokom godina razmišljao o našoj generaciji. Svi smo nekako… čudni. U nekom polu-negativnom smislu. Spori, zaostali… Ne mislim glupi. Ne mislim propaliteti. Izgubljeni na neki način. Zaglavljeni. Snalaze se svi nekako. Odrastaju, stvaraju porodicu, ali uvek me je pratila ta misao. Kao da nešto nije u redu. Kao da nešto ne umemo. Ne znam tačno šta.

Ne znam zašto je to učinila. Kasnije su kružile priče. Glupe priče.

Mogu da se setim boje njenog glasa, ali ne mogu da se setim njenog načina govora i gestikulacija. Mislim da sam je poznavao pre nego što sam to počeo da primećujem i pamtim kod ljudi.

Volela je mačke. Uvek ih je imala nekoliko. I danas njeni roditelji čuvaju par mačaka.

Trenirala je karate neko vreme u osnovnoj. Kratko, čini mi se. Nije mnogo o tome pričala.

Odlično je preskakala vijaču. Savršeno. Znala je gomilu različitih „stilova“… ili kako se već zovu.

Toliko toga se ne sećam.

Sahrana je bila na Dan zaljubljenih. Bilo je dosta ljudi. Dosta drugova i drugarica iz srednje i osnovne škole. Pitali su me da li želim da nosim kovčeg. Prihvatio sam. Brat od tetke je odbio. Jače ga je pogodila njena smrt nego mene. Nije mogao.

Njena kuća je blizu groblja. Nismo je dugo nosili. Bilo je hladno. Sećam se lica njene promukle majke. Zapravo, konture lica koja se ocrtavala na suncu iza njene glave. Senka. Njeno plakanje, urlanje. Bilo mi je teško, ali nisam plakao. Ne verujem da ima išta teže na svetu od toga da roditelj pronađe svoje dete u sobi na podu sa puškom pored sebe.

Volim kada sretnem njenu majku ponekad na ulici i poželim joj dobar dan. Nekad malo i popričamo. Nikad o njoj.

[29. novembar 2016.]

Advertisements