Baš i nisi lepa. Zgodna da. Pametna. Ali ne tako lepa. Nekako sam oduvek imao želju to da  ti to kažem ali nikad nisam. Plašio sam se da ćeš da se naljutiš. Nije verovatno nikad ni bilo bitno bilo  šta što sam ti rekao.  Komentar vezan za tvoju lepotu od nekoga kome ne bi dozvolila da ti zaspi u krilu ne bi trebalo da ima neki efekat. Mada, kad malo razmislim, iako bih sebe takođe teško stavio na spisak lepih stvari koje su zadesile ovu planetu, mislim da se ne bih baš najbolje osećao kada bi me potpuni stranac, posebno suprotnog pola, zaustavio na ulici, nasmejao se i rekao: „Faca ti liči jebene mošnice osmogodišnjeg mrmota“.

Ružna nije prava reč. Ne bih to rekao. Nikad. Ne govorim ovo zato što sam ljut ili povređen. Govorim zato što je to istina. Da, istinu treba nekad prećutati. Možda je najbolje ćutati. Malo češće. Bio sam tako ubeđen da su reči moje jedino oružje u borbi za tvoju naklonost. Borba. Zašto za sve moramo da se borimo? Zašto je sve bitka? Ne želim da se borim. Želim da sednem pored tebe i dam ti levu slušalicu dok puštam muziku sa mikstejpova koje sam ti napravio. One koje si volela. Mogu da napravim još. Ali zašto? Imao sam samo reči i ništa više. Nisam želeo da te spopadam. Da te dodirujem bez dozvole. To bi bilo užasno. Priznajem, ukrao sam povremeno miris tvoje kose kada bismo se pozdravili. Pauzirala si mi stvarnost ponekad. Imao sam samo reči. Malene reči. Izgovorene, napisane, iščezle.

Ali ponovo pričam gluposti. Jače su od mene. Ma koliko glupo zvučalo tako se osećam. Hteo sam da kažem kako nisi lepa. Jednostavno nisi. Ne znam šta me još tako veže za tebe. Moj mali svet i ti. Kocka šećera za retardiranog mrava. Mrava bez mravinjaka. Trčkara oko tebe, radostan. Pokušava da te odvuče negde ali i kada bi imao snage ne bi imao gde. Previše slatka da te celu pojede. Ne bi se ni usudio da pokuša dok mu ne dozvoliš. U iščekivanju poče neka kiša koja te je istopila. Otišla si sa vodom, negde drugde. U neki drugi, veći svet. A ja sam i dalje ostao tu. Retardiran i sam sa svojim glupavim mravljim rečima. Još gluposti.

Nikada ti nisam pričao za panorama-trenutke koje imam. Nikom nisam o tome pričao. Memorišem neki trenutak u životu ali samo kao sliku. Nesvesno. Jedna slika. Kao screenshot u video igrama. Na jednoj od tih slika je jedna drugarica iz zabavišta. Ne ona što mi je poklonila betmobil. Druga. Nešto mi je rekla ili me je pitala , nosila je neku haljinicu, a onda se okrenula kao na filmu i haljinica je prelepo ispratila njen okret. Taj trenutak u pokretu i ta haljinica, plavo-bela.  Eto to je jedna od tih slika. Bez reči, bez konteksta. Samo slika. Ne znam zašto. Još jedna slika je slika moje majke sa podignutom šakom u kuhinji koja pokazuje broj pet. Dan kada sam se probudio i došao do nje za svoj peti rođendan. Sedela je na stolici prekrštenih nogu sa podignutom šakom, nasmejana.  Zašto ovo govorim? Zato što si i ti na nekim slikama. Ne, stvarno. Znaš kad si me otpratila na koncert i rekla da ću tamo da upoznam neke devojke, a ja sam odgovorio da je jedina devojka koju sam to veče želeo da vidim sada pored mene? Nasmejala si se, malo zabacila glavu unazad. Malo ti je možda bilo neprijatno, ali čini mi se i prijatno u isto vreme. Stvarno sam i mislio to što sam rekao i volim da mislim da ti je bilo drago kada si to čula. Možda samo još jedna mala banalnost. Slika je tvoje nasmejano lice, zubi i zabačena glava. Bilo je vedro, video se mesec. Nosila si crvenu majicu, belu suknju i bele baletanke. Sada već davno. Ima još slika sa tobom, ali ne želim da ih izvlačim iz kutije.

“I’m sorry. I don’t know what to say. I know that… that love is supposed to be transformative. And that’s how I’m trying to look at it. There. Bang. I’ve been transformed, and however it happened it doesn’t matter. You can go or stay, and it will still have happened. So I’ve been trying to look at you as a metaphor or something. But it doesn’t work. The terribly inconvenient fact is that, without you around, everything slides back to how it was before. It can’t do otherwise. And I have to say, books haven’t helped much with all this. Because whenever you read anything about love, whenever anyone tries to define it, there’s always a state or an abstract noun, and I try to think of it like that. But actually, love is… Well, it’s just you. And when you go, it’s gone. Nothing abstract about it.”

— Nick Hornby, Juliet Naked

Previše sam bio otvorio sebe. Previše reči bez mnogo misterije. Još uvek to radim. Srce na stolu. Skuvano, iseckano, marinirano, servirano – tvoje je. Nisi ga želela, ali se ne pitaš ti. Ipak sam uspevao da te iznenadim ponekad. Prijatno. To si volela. Živeo sam za tvoja iznenađenja.

Dosta toga se izdešavalo u međuvremenu. Rešio sam da te sakrijem. Da se sakrijem. Ne želim da znam šta radiš. Zato što sam želeo mnogo više od onog što sam imao. Dobro mi ide već neko vreme. Ti si samo zadovoljna da budeš prijateljica sa svima. Poznanica. Da li si se ikad iskreno nekom od njih otvorila? To bih želeo da znam. Da kažeš šta mrziš, šta te muči, šta te rasplače. Imam osećaj da to nikad nisi učinila. Istinski, bez oklopa, bez nekog straha. Straha od vezivanja. Možda i jesi. Ja to ne mogu da znam. Zato što me i nema. I to si prihvatila. Da me nema. Možda se nekad i zapitaš šta radim. Verovatno ne tako često koliko bih to želeo. „Verovatno ne onako kako bi ti to želeo“. Tvoje reči izvađene iz konteksta. Mada, u svakom kontekstu znače isto. Zar ne?

 Voleo bih da samo mogu da te zaboravim, jer i nisi tako lepa.

[11. decembar 2016.]

Advertisements