U sred gužve sam. Kroz vazduh se prepliću mirisi kokica, kobasica i krofni sa zvucima rolerkostera, vriskom dece, muzike i digitalnih aparata. Težinu vazduha na momente umanji blagi povetarac. Dragoceni mali momenti kada pogledam u nebo, zatvorim oči i… dišem. Cenim svaki mikron kiseonika koji pokreće moj organizam.

Poslednje je veče karnevala za ovu godinu. Telefon u mojoj ruci je zasvetleo, a za njim i moje srce. „Nemoj da pokušavaš da mi objasniš gde si tačno. Želim sama da te nađem“. Nasmejao sam se. Srećno joj bilo. Ovo mesto je ogromno i prepuno. Grad je poznat po ovom karnevalu. Pored ovdašnjih ljudi, gužvi doprinose i stanovnici okolnih sela i gradova. Deca, stariji ljudi, porodice, zaljubljeni parovi. Za svakoga se ovde nađe ponešto.

Na jednom kraju je cirkus sa sve lavovima, akrobatama, klovnovima i majmunima koji sviraju „Malu noćnu muziku“ na klaviru. Iza njega nalaze se arkadne mašine i fliperi koje su zaposeli nostalgični četrdesetogodišnjaci koji „samo pokazuju“ sinovima kako se igra. Na ceo karneval obrušava se paleta svih mogućih boja. Svetlo je čarobno. Par balončića koje duvaju deca se rasprskavaju na mom licu. Dašak svežine. Moj telefon kaže „I nemoj, naravno, da mrdneš s mesta na kome si da se ne bi vrteli ukrug kao dva idiota“.

Preko puta automata sa igrama nalaze se štandovi sa slatkišima i hranom. Deluje kao da je najveći broj ljudi na ovom mestu. Svi su gladni. Uvek. Između ostalih su ovde i prodavci šećerne vune. Nikada ne bih uspeo da pojedem svoju, pa bih teška srca i plavih ili ružičastih obraza predavao svoj štapić sa plavim ili ružičastim dragocenim oblakom svojoj majci kojoj bih potom rekao da više nikada neću probati šećernu vunu. Samo bi se blago nasmejala, dovršila slatko zlo i, kada bi došli kući, stavila sitan novac u teglu sa natpisom „Fond za šećernu vunu“. Isključivo sam je kupovao sićom iz „Fonda“.

Malo dalje od dela sa hranom počinjalo je ono glavno: tobogani, vozići, ringišpili, magične šolje, kuće straha i ogledala, električni autići, „balerina“ i rolerkoster. Sve je ovde. Jedni plaču, drugi se smeju, treći vrište, četvrti povraćaju. „Balerina“ me je oduvek prestrašivala. Ne toliko sama vožnja, ne toliko jezivi izraz porculanske lutke na njenom licu, ili gromoglasna kamionska sirena koja se oglašavala, već to što nije imala noge. Ah, um petogodišnjaka. Jedno vreme sam se plašio i one lutke iz reklame za „Beobanku“. Dve lutke… možda imam pediofobiju. Tek mi je sad to palo na pamet.

Sada sam odrastao! Ne bojim se ničeg! Pa… skoro ničeg. „Naći ću te, makar mi to bilo poslednje!“, reče moj… „strah“ u novoj poruci na telefonu.

Nisam je video nešto više od godinu dana. Sada živimo u različitim gradovima. Nisu daleko jedan od drugog, ali nikako da uklopimo da se češće viđamo. Mada, imam i par prijatelja udaljenih tri ulice od mene sa kojima se nisam video pet-šest meseci. Daljina nije problem. Volja jeste.

Na drugom kraju karnevala, malo odvojeno od ostatka nalazi se bina. U toku je humanitarni koncert. Ima dosta ljudi ali nije previše tesno. Volim da mislim da je više došla zbog mene nego zbog Boba Dilana. Pa, Bobane, neka bolji pobedi!

Ona obožava Dilana. Police su joj pune njegovih ploča i CD-ova. Kada smo bili klinci, na jednom od maskembala se pojavila sa gitarom, usnom harmonikom, šalom sa crno-belim kvadratićima  i šeširčetom. Njena mama se pobrinula za razbarušene kovrdže. Najponosniji izraz na licu te žene sam video onog momenta kada joj je ćerka istupila na podijum i prodefilovala sa brojem 26 među čivijama. Nije pobedila, ali su i kreatorka i model uživale u svojim ulogama. Osmeh im tog dana nije napuštao lica.

Kada je takmičar sa brojem 26 stupio na scenu, jedna zbunjena učiteljica je upitala dvanaestogodišnjeg „Boba“: „Hm, ko bi trebalo da si ti, dušo?“. „Bob“ se ukipila i na desetak sekundi delovala izgubljeno i pomalo tužno. Grobna tišina u sali. Prešla je pogledom preko publike, nakašljala i karikiranim Dilanovim glasom otpevala refren iz „Like a Rolling Stone“, a zatim odsvirala zadnju deonicu na usnoj harmonici. Ponovo grobna tišina, a zatim dugi aplauz i zvižduci oduševljenja. Učiteljica je postiđeno gledala svoje papire na stolu.

To je ona. Celog svog života je iz konfuznih i neprijatnih situacija izlazila kao pobednik. Velikom delu scena u njenom životu je jedino falio smeh publike ili aplauz u pozadini. Komedija situacije. Uvek se starala da se sve tako završi. Pitam se kol-… neko me je uhvatio za ruku i vuče me kroz gužvu. Ne vidim ko je. Na trenutak se opirem, a onda se setim zašto sam ovde. Među siluetama posetilaca karnevala vidim čas njenu lepršavu kosu, čas njenu smaragdno zelenu košulju. Tanka narukvica sa minijaturnim srcima, ključevima i katancima skakuće oko zgloba njene šake.  Njeni nokti, delimično zariveni u moju kožu se slažu sa bojom košulje.

 Do sada sam mislio da je zelena boja nešto najgore što žena može namazati na svoje nokte. Kratkovido mišljenje koje se formiralo negde u srednjoj školi. Kada su žene još uvek bile devojčice. Dve drugarice iz razreda su iz nekog razloga uvek nosile šljašteće, drečave stvari koje gotovo mogu da se koriste za prinudno prizemljenje aviona noću ili za izazivanje epileptičarskog napada. Imale su i taj čuveni lak takve svetlo-zelene boje da je delovalo kao da su igrale „taši-taši“ sa Predatorom koji je prethodno prerezao vene žiletom.

Ova zelena na njenim noktima je, ipak, nešto drugo. Nešto… prijatno. Nešto što ne bode oči, ali privlači pažnju.

Još uvek ne zastaje. Još uvek ne progovara ni reč. Volim njenu impulsivnost. Večnu želju da te istovremeno zaprepasti i nasmeje. Dok me navodi kroz gužvu, uhvatim tu i tamo izraze lica starijih ljudi koji se prijatno nasmeju kada vide moju ruku u njenoj i kako nezadrživo grabi napred sa svojom prikolicom.

Konačno se zaustavlja, okreće prema meni, povlači mi glavu ka svom licu i ljubi moje ukočene usne ukrašene izbuljenim očima. Kaže: „Nemoj da se praviš kao da nisi ovo želeo napaljeni dripcu!“. Zbunjeno pogledam u zemlju, a ona se glasno nasmeje i ponovo me odvlači u gomilu ka bini.

Zaustavlja se i pozdravlja sa par prijatelja. Tri momka i dve devojke. Predstavlja mi ih, ali sam što zbog galame, što zbog nezainteresovanosti čuo samo „Marta“ negde u sredini. Oni nisu bitni meni niti ja njima. Jedino što je večeras bitno je ONA. Naš zajednički imenilac. Da nema nje, nas petoro se ne bismo mogli sabrati. Stajanje na istom mestu bi bilo besmisleno. Dobro je što je preglasno. Ionako ne mogu da se setim ničeg o čemu bi pričali. Što je čudno, zato što sam sinoć napravio „listu“ tema u svojoj glavi. Verovatno je iščezla negde između štandova sa hot-dogovima i onog poljupca. I šta sad? Sad smo… zajedno? Zvuči glupavo. Etiketirano…

 Nakon što je završila razgovor sa drugovima, vraća se meni, gleda me u oči par trenutaka, isplezi se, okreće ka bini i zakači svoju ruku oko mog struka. Njeno telo se zanjiše i osloni na moje. Nespretno podignem ruku i nišanim mesto na njenom telu koje bi bilo prigodno da zagrlim pazeći istovremeno da s jedne strane ne ispadnem kukavica, a s druge perverznjak. Težak zadatak. Primetila je to, pomerila ispred, zgrabila mi ruku i ukrasila svoj struk njome. Ako ne smeta njoj, ne smeta ni meni.

Posle par trenutaka, konačno se na bini pojavljuje Bob Dilan sa svojim bendom. Ona se odvaja od mene i počinje histerično da vrišti i skakuće unaokolo kao veverica koju su izvukli iz bureta sa Koka-kolom. Posmatram smaragdnog psihopatu uz osmeh. Najednom staje, napravi ozbiljnu facu, namešta kosu, ispravlja košulju i vraća se meni. Muzika kreće i odmah nakon što je čula njegov glas, zarila je svoje nokte u moj stomak i prislonila uho na moje grudi. Otkucaji srca i „Just Like a Woman“ u isto vreme. Znam da uživa više nego ikad u životu. Znam da ja uživam. Ruke oko nas podignute u vis pevaju dobro poznate stihove, a ona me drži čvrsto zatvorenih očiju, sa osmehom na licu. Povremeno joj se glava i telo blago zanjišu u ritmu pesme.

[9. oktobar 2014.]

Advertisements