Imaš parče gneva u levom unutrašnjem džepu jakne. Mali je. Staje u dlan, u džep. Lagan. Ima male kandže da se dobro uhvati. Ima tri rila da se dobro hrani. Tri… za svaki slučaj. Ima dobar razlog zašto je baš na levoj strani. Voli hladnoću. Voli da spava. Ne raste ali jača. Dobro se hrani.

Dobar si domaćin. Možeš da ga izvadiš iz džepa, ali nećeš. Neka spava. Niko ne želi da ga vidi. Ne želiš da ga iko vidi. Ako. To mu prija. Voli da spava i da jede. Tvoj mali krzneni monstrum. Ti ga ne diraš, on uzme šta mu treba i vrati se svom hladnom snu. Sit, miran. Jede.

Na mostu, u autobusu, u pošti, u krevetu, noću. Najviše noću. Jede. Ne u bioskopu. Ne voli filmove. Tad spava. Tad se frižider puni. Hrana je topla, ali u frižideru duže traje. Voli da malo odstoji.

Frižider je mali. Crven. Star. Sa onom starom nemagnetnom bravom. Može da se otvori samo spolja. Ako nešto živo ostane samo unutra – umire. Mirno. Prvo zaspi.

Plašiš se da otvoriš vrata. Plašiš se šta ćeš sve zateći unutra. Nije smela to da uradi umesto tebe. I ona se plaši. Ko kaže da samo ne bi ostala unutra i ugušila se kao i sve ostalo? Ko kaže da bi želela da uđe? Ko kaže da bi to nešto promenilo?

Gnev se ne plaši. Vrata ne ume da otvori ni spolja ni iznutra, ali mali krzneni monstrumi nalaze načine da dođu do onoga što žele. Ne žuri nigde.

Želja je jača od straha. Ipak, ni nadmoć ne rešava sve.

[9. februar 2017]

Advertisements