Bedniče maleni. Svileni. 43 godine a ni trunke razuma. Ma da, da, nemoj mi reći, znam sve. Išao si na jebeno takmičenje iz matematike u osnovnoj. Bravo za tebe. Mali tatin šampion. Majkino oko. Sve to ne menja činjenicu da si glup. Đak za primer. Fini kolega. Ustupaš bakama mesto u autobusu. Bacaš petoparce klošarima. Bravo za tebe. I dalje si glup. Misliš da će te sve to oprati? Misliš da te to iskupljuje? Sram te bilo.

Jedini prijatelj i njegova žena. Glupi pustinjaku. Nemoj da mi se proseravaš kako nisi kriv! Ona je tebe spopala. Ma ‘ajde… Ko joj je rekao da je lepa? Ko joj je kupio poklon koji je stvarno želela? Ko je popravio onu prokletu veš mašinu koju on nikako da popravi? Reci mi ko? Gospodin Jebeni Dobrica! Pa šta ako nije zapamtio šta želi za osmi mart! On joj je muž. Njegovo je pravo, pa čak i obaveza  da zaboravi! Je l’ znaš šta je sve potrebno da bi dvoje ljudi u braku funkcionisalo, anđelčiću? Znaš kurac moj! Nisu sve poljupčići, srculenca, osmesi, ptičice nad glavom i tucanje od sumraka do svitanja. Ne, gospodine. Ima rupa. Ima grešaka. Ima borbe, praštanja. Besa. O, ima dosta besa. A ljubav… eh, ljubav. Ima, ima je. Da ne ispadne da sam totalni pesimista. Ima toga. To je negde na dnu tog tornja. Drži ga da se ne sruši. Da ne potone. A šta si ti uradio sa tornjem? Popeo si se na vrh i dao si sebi za pravo da se popišaš po njemu. Da, tako je. Ništa manje nego sam vrh za tebe, šampione.

Mani me prevođenja slepaca preko ulice i besplatnih copy/paste lekcija komšijama. Rekao sam ti da ti ništa ne pomaže. Razumeš? Ne razumeš ti ništa. Ti si digao ruke od toga, je l’ da? Od žena, braka, dece i svih tih stvari koje svako od svakog očekuje. Generacijama i generacijama unazad i  unapred. Ne znaš ništa. Misliš možda da znaš. U tome, u stvari i nema mnogo šta loše. Biti sam, mislim. To ti ne osporavam. Tvoj život. Tvoj voz. Tvoja provalija. Ćihu-ćihu, samo napred. Nisi ni prvi ni poslednji. Sve se svede na isto.

Ali ti si joj dao povoda! Razumeš? A, razumeš… Sad je kasno, burazeru. Dao si joj povoda i sada je krenula za svojim sjajnim mesecom. Obmanjeni tupavi moljac. Kapiram ja, ti bežiš. Nikada je nisi ni želeo, ali kao što sam ti već rekao ne čuči tu problem. Ti si kriv. Ti si kriv i sledi ti kazna.

Neću mnogo da te premotam… Samo do trenutka kada ste se vas dvojica upoznali. Srednja škola beše? Da, da, sećaš se. Seli ste u istu klupu. On je prvi pružio ruku. To je bilo nekih sedam godina pre nje. Lep je i taj toranj. Na prijateljstvo mislim. Manje besa i rupa, ali svejedno si i njega  ti lepo zapišao.

Elem, kazna… kazna… Možda će ti se i dopasti. Proživećeš svoj život od tog trenutka, trenutka postavljanja temelja vašeg prijateljstva, pa sve do kraja života. O, ne brini, preći ćeš 43-ću. Imaš dosta vremena. Svesno ćeš voditi iste razgovore i doživljavati iste stvari ali bez mogućnosti da na njih utičeš ili da ih na bilo koji način promeniš. Trešnja na torti je što on neće biti tu. Da, dobro si čuo. Vodićeš iste razgovore sa prijateljem koga nema. Nema njega. Niko ne čita njegov scenario. Samo ti i tvoje reči u vazduh. Da, misliće da si pomalo lud. Poslaće te na neka ispitivanja malo. Mada, znaš već kako sve to ide, čak i ove manijake koji jure žene po kući sekirom pošalju kući posle par meseci kad im naduju dupe nekim lekovima. Ti si za njih ljubičica. Videće da ne predstavljaš opasnost po okolinu pa će te pustiti i brže od ovih dragiša o kojima sam pričao.

Ja, međutim, ne sudim njima, već tebi. Skalabilnost tvog zlodela u odnosu na njihova ti nije olakšavajuća okolnost. Sa time ćeš morati da se pomiriš jer i nemaš drugog izbora.

A sada…

„Dobar dan, ja sam Jasmina Simić, predajem biologiju i biću vaš razredni starešina naredne četiri godine“.

… lepo se provedi… šampione.

[18. februar 2017.]

Advertisements