Dijana je podelila ulaznice za utakmicu na času odeljenjske zajednice. Mirno je došetala do svake klupe dok su se svi trudili da je ignorišu. Stavila je ulaznice na svaku klupu i sela natrag na svoje mesto. Sada sedi sama.

Razredna se nasmejala i potvrdno klimnula glavom. Trudi se da pomogne koliko može. Ostatak dana se odvijao onako kako se odvijao prethodnih par nedelja: svi su se na odmoru držali svoga „jata“ . Sva „jata“ su, međutim, imala nešto zajedničko: ignorisanje Dijane uz povremeni preki pogled.

Nju to nije toliko doticalo. Barem je tako delovala.

Dijana igra rukomet za lokalni klub. Imaju utakmicu u subotu uveče. Klub igra u drugoj nacionalnoj ligi. Mislim da se drže sredine tabele. Ne znam mnogo o njoj iako smo već četiri godine članovi istog odeljenja. Smešno, znam. Jednostavno me nikada nisu zanimale pojedinosti iz života ovih ljudi. Donekle se družim sa svima, ali se uglavnom držim po strani. Niko nema problem s tim. Dijana, s druge strane je izopštena iz svog „jata“ nakon tog, sada već čuvenog, događaja. Pretpostavljam da je ta podela besplatnih ulaznica trebalo da bude nekakav simbol pokajanja i želje za povratak u materijalni svet. Mada, kao što rekoh, za želju sumnjam. U svakom slučaju, ona je još uvek sedela sama na odmoru. Možda im treba vremena.

Kao i što sam očekivao, utakmica nije imala puno posetilaca. Ljudi ne pridaju veliki značaj ženskom sportu. Naš muški rukometni tim grebe dno neke četvrte lige, ali obično ima mnogo više posetilaca. Niko osim mene se iz našeg odeljenja nije pojavio. Razredna je na nekoj svadbi.

Dijana se previše trudila da ignoriše ko se pojavio a ko nije. To ju je odalo. Ipak joj je stalo.

Igra  na desnom krilu. Sitna je i brza. Ne previše snažna. Postigla je 4 gola. Trenira od svoje sedme godine. Sada joj je 19. Tokom utakmice je delovala skoncentrisano. Radovala se svakom golu. Sve devojke iz ekipe su se konstantno međusobno bodrile.

Naša ekipa je pobedila. Najgrlatiji navijači su bile devojčice iz juniorske ekipe. Tokom oba poluvremena su neumorno skandirale.  Bilo ih je bar 40. Ostatak publike je aplauzom pratio golove i zvižducima poneki grub faul protivničke ekipe. Lepa atmosfera.

Kada se utakmica završila, prišla je tribini na kojoj sam bio ja, mahnula mi i mimikom mi objasnila da je sačekam kod glavnog ulaza. Klimnuo sam.

***

„Zašto si došao?“, obratila se mojim leđima.

Okrenuo sam se lagano sa zbunjenim izrazom lica:  „Zato što si mi dala ulaznicu…“.

Prevrnula je očima i odgovorila: „Jel’ bi došao da nisam podelila ulaznice?“

Malo sam zaćutao a zatim pitao:  „Iskreno?… Ne.“.

Pogledala je u svoje patike: „Zbog onoga što se desilo?“.

„Ne“.

Ponovo me je pogledala malo zbunjeno: „Pa dobro, zašto si onda došao?“.

Nasmejao sam se i ponovio polako: „Za-to što si-mi da-la u-laz-ni-cu“.

Nasmejala se i uzvratila:  „Znaš, ili si stvarno mnogo glup ili stvarno mnogo pametan“.

„Hvala ti“.

Pogledala je okolo i rekla: „Hajde da sednemo negde“.

„U neki kafić?“

Namršteno je odmahnula glavom: „Muzika je preglasna u kafićima. Htela sam da popričamo. Hajmo do parka”.

Park je preko puta hale. Pešačili smo u tišini. Noć je topla, prolećna. Ima dosta ljudi okolo. Prijatno je za šetnju.

„Čestitam na pobedi”, rekao sam kada smo seli na klupu.

„Hvala”, odgovorila je kratko.

„Koje ste na tabeli?“

„Pete…“, odgovorila je malo iziritirano, „Zašto te je briga?“

„Pokušavam da budem fin. Nije me mnogo briga, ali si želela da pričamo pa pokušavam to da radim. Pričam“.

„Izvini. Nisam tako mislila“.

Sedeli smo u tišini par minuta. Posmatrali prolaznike.

„Jesi li znao da niko neće doći?“

„Ne. Da li bi ti to stvarno nešto značilo? Da je neko došao, mislim…“

„Pa… da. Sanja, Milica, Milena i Anja…“, njeno „jato“. Naslonila je laktove na kolena, a zatim položila lice  u šake. Nije zaplakala. Samo je malo uzdahnula.

„Stvari se menjaju. Ako je ljude briga, sve što uradimo na neki način utiče na njih“.

„Da li je tebe briga?“

„Ne baš. Trudim se da gledam svoja posla. Da ne investiram previše  u različite vidove bliskosti. Barem ne za sad. Kada još uvek ne znam kakva će mi biti kratkoročna budućnost“.

„Kakva budućnost?“

„O znaš već… Fakultet ili posao. Ovde ili negde drugde. Takve stvari“.

„Nemoj da se ljutiš ali mi to malo zvuči robotski. S jedne strane te razumem, ali mislim da je dobro imati prijatelje“.

„Stvarno? Gde je tebe to dovelo?“

Ponovo tišina i par uzdaha.

„Izvini. To je bilo ružno“.

„Ne, u redu je. U pravu si… Da li se tebi sviđam?“

„U kom smislu?“

„Bilo kom…“

„Pa… ne mrzim te ako na to misliš. Nisam zaljubljen u tebe. Fizički ti ništa ne fali, lepa si…“

Prekinuo me je njen smeh i ironičan pogled: „Ne moraš da mi pričaš to. OK je“.

„Zašto me prekidaš? Govorim ono što mislim. Zar ne želiš odgovore na svoja pitanja?“

„Želim“.

„Dakle, lepa si, ali me ne zanimaš mnogo u tom smislu. To što si uradila nimalo nije promenilo moje mišljenje o tebi“.

„Znači tebi nit’ smrdim nit’ mirišem?“

„Tako je otprilike…“

„Zašto si onda došao? I ako mi kažeš da je zato što sam ti dala kartu, istrgnuću ti ruku i tresnuću te njome po glavi, časna reč“, nasmejala me je.

„Nisi se pitala prethodnih par godina zašto nisam dolazio ni na jednu utakmicu?“

Malo se zamislila. „Hmm… Ne…“, pogledala u zemlju, „Stvarno sam sebična žabetina“.

Nije lako biti zelen“.

„Šta?“

„Ona pesma koju peva Kermit iz Mapet šoua. Sećaš se?“

„Haha, da. Obožavam Mapet šou. Nisam ga gledala 100 godina. Zašto si se baš toga setio?“

„Rekla si za sebe da si žabetina. Pa šta i ako jesi? Dobro je da si toga svesna. Da to prihvataš. Da naučiš da živiš sama sa sobom, ako me razumeš. Da razumeš prednosti i mane i da radiš na njima. Nemoj da si nesrećna zato što nisi nešto drugo“.

„To je lepo. Hvala ti što si to rekao. Gde si bio pre svega ovog?“

„Tu. Nisi me videla.“

Ćutimo ponovo malo duže. Ovaj put nije toliko napeto.

„Da li si išao da je vidiš?“

„Jesam. Jednom. Doktor je optimističan. Aktivnija je, ali još uvek spava“.

„Ne voliš reč „koma“?“

„Ne“.

„ Ni ja. Dobro… to je dobro. Kad su doktori optimistični znači da će sve biti u redu, jel’ da?”

„Ne mora da znači, ali zašto da ne.“

„Zar ne možeš samo da kažeš „da“?“

„Samo sam iskren. Ali ne brini,“, stavio sam joj ruku na rame, „biće sve OK“.

„Nisam želela da se to desi. U stvari, gurnula sam je namerno, ali nisam želela da joj se to desi“.

„Znam. Niko to ne želi“.

Teško joj je, ali ne plače.

„MIsliš da će mi oni oprostiti?“

„Možda… kada se bude oporavila. Do tad, naravno, možda već i završimo školu pa većinu više nikad nećeš ni videti“.

„Da… nije ni važno. Važno je da se ona oporavi“.

„Da“.

„Zašto si ti takav?“

„Kakav?“

„Eto… takav. Kao da ti je svejedno.“

„Zašto si ti zelena?“

Nasmejala se, a zatim zamišljeno pogledala u daljinu: „Ne znam. Stvarno ne znam“.

„Ne znam ni ja. Sve utiče na nas. Prvo genetika, porodica, televizija, okruženje… Kao slagalice. Ni slagalice ne znaju zašto formiraju sliku Marlona Branda ili Miki Mausa. Takva si kakva si. Iako to ne primetiš, stalno se menjaš. Neke stvari te napuste, a neke ostanu zauvek sa tobom“.

„Nemoj da se ljutiš, ali malo mi je malo tupavo to poređenje. Slagalice su neživi objekti. Ne mogu one da odluče kakve će biti“.

„Ne ljutim se. Sličnije su nam nego što ti se čini. Ti ne biraš da li ćeš da se rodiš ili ko će ti biti roditelji. A malopre sam ti rekao da genetika i porodica igraju bitnu ulogu u tvom formiranju. Ti se pitaš za mnoge stvari, da, ali u velikom broju slučajeva si ograničena svojom prirodom. Ne možeš da čitaš ako si nepismena. Možeš da naučiš, ali teško ako imaš disleksiju. To nije do tebe, ali to si ti. To ti je priroda“.

„Znaš kada si rekao da nisi siguran za svoju budućnost?“

„Da“.

„Treba da vodiš neku dečiju obrazovnu emisiju“.

Oboje smo se lepo nasmejali. Još malo smo sedeli u prijatnoj tišini i posmatrali prolaznike.

„Trebalo bi da pođem“, rekla je mirno. „Hoćeš li da mi daš svoj broj telefona? Htela bih da još neki put popričamo, ako bi imao volje“.

„Ne“.

„Šta ne?“

„Neću ti dati svoj broj“.

Izraz lica joj se smračio: „Zašto?“

„Već ga imaš. Prošle godine, kada ste se potrovale u onom restoranu, pozajmio sam ti svesku iz matematike. Zapisala moj broj da bi me zvala ukoliko budeš imala neka pitanja. Nisi imala pitanja“.

„Izvini. Zaboravila sam”, ponovo je spustila glavu i zamislila se: „Nije lako biti zelen“.

Ponovo sam se nasmejao: „Da, nije. Ne brini, u redu je. Možeš da me zoveš“.

Ustali smo sa klupe, rekli „vidimo se“, pa je svako krenuo na svoju stranu.

Posle par trenutaka sam čuo korake iza sebe. Pre nego što sam se okrenuo, snažno me je zagrlila:  „Hvala ti što si došao. Hvala ti što pričaš sa mnom“.

Pogladio sam je po ruci i rekao: „Nema na čemu“, a zatim i malo slagao:  „Ne brini, sve će biti u redu“.

[27. februar 2017]

Advertisements