-Hteo bih da budem cvet.

-A?

-Kažem hteo bih da budem cvet.

-Cvet?

-Da.

-Ti si četrdesetogodišnji inspektor koji bi želeo da bude cvet?

-Da.

-Šta je loše u tome biti inspektor?

-Ništa.

-Je l’ je ovo trenutak kada treba da mi kažeš da si više voleo maminu šminku i štikle nego autiće i pištolje na kapisle?

-Misliš da sam postao homoseksualac?

-Da.

-Ne, nisam.

-Aha… Znači baš cvet?

-Baš cvet.

-Neki određeni ili…?

-Ne baš… možda visibaba…

-Visibaba? Hmmm… Milorade…

-Da?

-Je l’ treba da odemo kod doktora?

-Ne, odlično se osećam.

-OK, prihvatam  igru. Zašto baš cvet?

-Ne znam. Sve im je već zacrtano i ne treba im mnogo.

-Kako to misliš?

– Lepo… Malo vode, sunca… Posle zime se probude, prodišu. Ne žive dugo, ali se ne bune. Imaju svoju svrhu. Ne osećaju bol, zavist, ljubav…

-A, znači to je… Zaljubio si se? Sada?

-Ne, nisam.

-Ne kapiram… Da nema veze sa seksualnom samodovoljnošću? Prašnik, tučak, ol inkluziv?

-Zanimljiva misao. Zašto da ne… između ostalog. Kao razumna stvorenja koja poseduju moć govora prilično je loše koristimo ponekad, zar ne? Uzmimo na primer seksualni faktor koga nikako da se okaneš. Imamo čitave rituale udvaranja i plesanja oko činjenice da želimo da ne spavamo sami. Nešto što može stati u par rečenica. Cvet je, kao što si rekao, u tom smislu samodovoljan. Zar tako nije lakše?

-Malo uprošćavaš stvari.

-Znam. Zato bih želeo da budem cvet. Da ustanem iz tek odmrznute zemlje. Životarim na suncu. Ne mislim. O, kako bih voleo da ne mislim. Prosto, po prirodnom zakonu. A onda da uvenem. Na jedan ili drugi način ću ispuniti neku svrhu do uvenuća. Neko će me možda ubrati i uživati u mom mirisu, možda će neki insekt asistirati u produženju  moje vrste, a ja njemu u proizvodnji meda, a možda ću samo uvenuti i oploditi zemlju.

-Možeš da ispuniš neku svrhu i kao čovek. Veću od običnog cveta.

-Znam, ali ja bih radije bio cvet.

-Ne možeš da budeš cvet!

-… Znam…

[2. mart 2017.]

Advertisements