*************************************************************************

PRED VRATIMA (PRVI DEO)                             PRED VRATIMA (DRUGI DEO)

*************************************************************************

-Pošto govoriš da nije ni jedno ni drugo dokazivo, da li to znači da ni vi ovde ne znate šta će da se desi? Nemate neku evidenciju „dolazećih klijenata“?

-Nemamo. Sve se sazna par trenutaka pre nego što „klijenti“ stignu. Međutim, detaljno sam upoznat sa životom i razmišljanjima svakog „klijenta“.

-To sam shvatio. Prestaću da se čudim kako je to moguće. Nego, spomenuo si ranije da apsolutno niko iz sveta živih ne može da gvirne ovde.

-Tačno.

-Reci mi šta je sa onim ljudima koje spasu posle „kliničke smrti“ i koji kasnije pričaju kako su videli neku svetlost, možda anđele, kapije i slične stvari? Ovde jeste prilično svetlo, spokojno, nema kapije ali tu su vrata. Apsolutno se čini da su ti ljudi videli sve ovo.

-Čini se, ali ne znači da je tako. Tu se vraćamo na tvoju misao „i ćorava koka ubode zrno“ što se tiče opisivanja zagrobnog života kroz literaturu i ostale vidove umetnosti. Što se tiče ljudi koji su sve to „videli“ opet se vraćamo na njihov um i ono šta su za života uskladištili u glavi vezano za  to šta ih može čekati u smrti. Kod kliničke smrti mozak i dalje funkcioniše nekih 20 do 40 sekundi. To je sasvim dovoljno vremena da te mozak pošalje na „putovanje“ do raja i nazad. Putovanje koje tvoj mozak očekuje i režira. Na neki način si ograničen sopstvenim razumom. Ti očekuješ da ćeš umreti i da ćeš ovde najpre videti neku svetlost, tvoj razum samo uzme DVD sa tvojim očekivanjima i pusti ti ih.

-Hm, kako onda da znam da ovo nije jedno od „putovanja“ do raja i nazad o kome pričaš?

-Ne možeš da znaš. Ja ti mogu reći da nije samo „putovanje“ već prava stvar. Ako međutim, jeste „putovanje“, ja bih onda predstavljao deo tvog razuma koji  te teši i prikazuje ono što bi želeo ili očekivao. Pored toga, rekli smo i da ovo nije raj. Ostaje da mi za sad veruješ i da eventualno čekaš da se probudiš. Moram ti, međutim, reći da se nećeš probuditi. Oprosti mi na ovako surovim rečima, ali to je jedina istina… Ili nije? Vreme će pokazati.

-Spomenuo si vreme. Ranije si rekao da je ovo mesto na neki način „izvan vremena“. Znači ono ipak teče. Znači da ću se probuditi.

-Dobra dedukcija, ali to je bila još jedna fraza za ilustrovanje poente. Možeš, naravno, da veruješ u ono što želiš. Ja nisam ovde da bih te ubeđivao. Tu sam da olakšam i informišem. „Vremenom“ ćeš shvatiti. Još uvek se nisi probudio, zar ne?

-Nisam. Razumem. Ne znam zašto, ali ipak se nadam da ću se probuditi.

-U redu je. Još uvek te je strah od nepoznatog. To je normalno. Prva reakcija na strah od nepoznatog je želja za povratak u poznato. Bez obzira da li ti je to prethodno, tj. život bio divan ili težak, ti bi ipak izabrao ponovo život umesto ove nepoznanice, je li tako?

-Pa… da. U pravu si. Strah me je.

-Teško je da sam otkrivaš svet. Svet o kom ne znaš gotovo ništa. Niko na ovo nije pripremljen. Ali ne brini. Ja sam tu. Svi su tu. Ništa loše ti se neće desiti. Nisi prvi ovde, a ni poslednji.

-To mi stvarno zvuči utešno. Zvuči kao da nisam uradio nešto pogrešno. Čak i da jesam, utešno zvuči činjenica da nisam sam u tome.

-Naravno. O ma kakvom čoveku da se radi, za svakog važi da je društveno biće. Čak iako se radi i o onima koji preferiraju samoću, s vremena na vreme im prija i izlazak iz te bezbedne zone. Saznanje da si sam, potpuno sam bez ičega i ikoga na svetu može biti verovatno i najstrašnija stvar koju doživiš. Ti nikada nisi bio baš stvarno sam, zar ne?

-Pa da. Ako se sve nekako prosečno sagleda, ne mogu reći da jesam. Čak i kada jesam to nije bila neka potpuna odečenost od sveta. Prava samoća. Samo ja i oko mene ništa, čitavu večnost. To bi bila prava samoća, je l’ tako?

-Tačno.

-To bi bilo teško. Verovatno ne u početku, pošto sam i navikao na neki svoj vid samoće, ali mislim da bi posle izvesnog vremena bilo nepodnošljivo.

-Sigurno. Sećaš se da smo pričali o tome šta ljudi rade ovde? Tvoja reakcija na večnost šetnje, razgovora i ćutanja je bila da to može biti dosadno, je li tako?

-Da, ali sam prihvatio tvoje objašnjenje i ne bežim od njega.

-Znam, nego želim da povežem tu reakciju sa samoćom o kojoj smo do sad pričali. Sa pravom samoćom.

-Shvatam.

-Dakle, sama samoća kao takva možda i nije tako strašna. Strašne su stvari koje iz nje proizilaze i sa njom se spajaju, daju joj moć. Jedna od tih stvari je i dosada, kojoj smo se vratili. Da imaš nešto da radiš ili nečim da se zanimaš čak i kada si potpuno sam ne bi se mnogo opterećivao tom svojom samoćom, zar ne?

-Verovatno… Ali mislim da čak i posle izvesnog vremena i zanimacije postanu dosadne.

-U pravu si. Ja ne pričam o zanimacijama kao nečemu što trajno „ubija“ dosadu, pa preko dosade i samoću. Pričam o njima kao nečemu što skreće pažnju s njih i… odlaže ih barem privremeno. Biti sam u ništavilu sa par zanimacija je teža sudbina nego biti sam među ljudima. Treba obe stvari u potpunosti doživeti  kako bi se sasvim razumele, ali cenim da shvataš o čemu pričam.

-Shvatam. Lakše je za shvatanje od onog primera sa samoubicom sa zgrade.

-Hm, da… Možda treba da razmislim o tome kako da ubuduće ilustrujem priču o sudbini.

-Ja sam otprilike razumeo, ali da, mogao bi.

-Hvala ti na savetu.

-Možda bi mogao ovde negde da ugradiš i kutiju za predloge i kritiku.

-Ha-ha, maštovito. Nema dobre korisničke podrške bez povratne informacije, je li tako?

-Tako je.

-…

-…

-O čemu razmišljaš?

-Zar ti to ne znaš?

-Ne, ne mogu da ti čitam misli. Rekao sam da sam upoznat sa tvojim načinom razmišljanja. Sa trenutnim tokom misli – ne.

-O ljubavi…

-Ah, ljubav, najveća misterija!

-Zar jeste?

-Ne. Ne baš, ali volim tako da je posmatram. Šta te zanima u vezi nje?

-Rekao si da svim jakim emocijama ovde dolazi kraj. Zapravo, ne baš kraj nego se ublažavaju.

-Jesam.

-Šta je s ljubavlju?

-Pa ljubav je jako zanimljiva i, na neki način, teška tema. Kao što sam rekao ranije i ona je nekako ublažena, da ne kažem ugašena.

-Zašto? Zar ljubav nije dobra stvar? Mislim na normalnu, običnu ljubav, ne na opsesije i tragedije.

-Apsolutno nema veze da li je nešto „dobro“ ili „loše“ po merama živog sveta da bi se ono našlo ovde. Shvati da je balans o kome stalno govorimo glavna stvar. Umerenost. Rekao sam ti da i svi ljudi na kraju stignu ovde. Bez obzira kakvi su bili tokom života. Isto tako se ni ne favorizuju emocije.

-Shvatam.

-E sad, mogu još detaljnije da ti pojasnim zašto je ljubav ovde na neki način suvišna ako si zainteresovan.

-Naravno. Samo izvoli.

-Hvala ti. Dakle, iako se ljubav nikako ne sme poistovećivati sa seksom, neki koren joj se može naći u tom drevnom instinktu usađenom svim živim bićima. Instinktu za produžetkom vrste. Vremenom se i sam seks prilično odvojio od pukog instinkta i pretvorio u jedan vid vrhunca zabave i uživanja. To, naravno, ne važi za svakog, ali takav je, da kažemo, „osećaj“ većine. E sad, pošto ovde ništa nije u stvari živo i nema potrebe za produžetkom vrste, taj instinkt gubite, a zajedno sa njim se gube i vrednost ljubavi i seksa. Nemoj pogrešno da me shvatiš, naravno. Ne gube se emocije u potpunosti, još uvek ćeš osećati neki vid privrženosti prema određenim ljudima koje ovde budeš sretao, ali to će biti blago i lakše ćeš prihvatiti činjenicu da ih možda nikad više nećeš sresti. Takav oblik ljubavi je, moram reći, daleko od ljubavi kakvu poznaješ.

-To me malo rastužuje.

-To je razumljivo. Pored urođenih instinkta, celog života bivaš „bombardovan“ time kako je ljubav nešto najdragocenije, kako ti je ona neophodna, kako čovek bez ljubavi jednostavno nije čovek. Potragu za partnerom volite da opisujete kao nalaženje dela sebe. Polovina koja vam fali. Kada ti nešto fali, ti to moraš da nađeš, je li tako?

-Hm, hoćeš da kažeš da je stav o ljubavi masovno ispiranje mozga?

-Ne baš. Možda donekle. Recimo da „efekat javnog mnjenja“ pojačava tvoj osnovni instinkt.

-Razumem. Ako dovoljno dugo govoriš slonu da je majmun on će u jednom trenutku pokušati da visi o granu pomoću sopstvenog repa.

-Ha-ha, lepa dosetka. Otprilike, ali nije baš u potpunosti tako što se ljubavi tiče. Masa raspiruje ono što se nalazi u tebi. Slon u sebi nema nagon da visi s grane.

-Površna šala. Ja nisam mudar.

-Znam i ne brini, ne zameram ti. Samo želim da ti sve bude jasno.

-Jasno mi je. Reci mi vezano za taj instinkt za produžavanjem vrste. Čemu to? Kada kažeš da svi pre ili kasnije završimo ovde. Koji je… cilj ili poenta života?

-Zašto mora postojati neki univerzalan cilj? Bića postoje, žive, množe se, a onda umiru. To je jednostavno tako i ne treba da te rastužuje. Mnogo je ljudi došlo ovde pre tebe i mnogi će doći posle tebe. Stvari nastavljaju svojim tokom. Poput reke. Kakav god cilj sebi u životu zacrtao, sve te dovodi do jednog „cilja“, a to je ovo mesto. To su vrata pred tobom. Istovremeno je kraj i nije kraj.

Neka suština života i ciljevi ljudi se na ovaj ili onaj način baziraju na tome da čovek želi da ostavi nešto iza sebe. Da njegov život ne bude uzaludan Da ne bude zaboravljen. I to je pored straha od smrti možda i najveći strah. Zaborav. Strašan i neizbežan poput smrti. Da, može se odložiti. Možeš formirati porodicu, možeš učiniti neko veliko delo koje će ispisati tvoje ime na stranicama knjiga iz istorije, ali pre ili kasnije i tvoje će ime i dela kao i mnoga druga biti zaboravljena. Možda za 10, možda za 1000, možda za 10000 godina. Sa tim se treba pomiriti.

-To je teško. Pomiriti se sa nekim stvarima.

-To je jedino što ti preostaje.

-…

-…

-Mislim da sam spreman.

-Na šta?

-Na ulazak.

-Ne moraš biti spreman. Ovde nema pogrešnog poteza.

-Šta ako budem imao još pitanja? Kako ću te naći?

-Naravno da ćeš imati još pitanja. Unutra je ogroman broj ljudi koji ti na njih mogu dati odgovore, ne brini. Ali ako baš budeš hteo i da razgovaraš sa mnom, ja ću biti uvek tu negde, u blizini. Možda neću izgledati baš isto.

-Kako to misliš?

-Mnogo ljudi, poput tebe, obično ima još dosta pitanja, pa me često pozivaju. Zamisli kako bi smešno izgledalo da stotinak ljudi na istom mestu razgovaraju sa još stotinak osoba koje isto izgledaju.

-Da, to bi bilo baš čudno.

-Ne brini, prepoznaćeš me. Biću uvek negde u blizini.

-Kao ona Spajalica koja je nekada stajala u uglovima Word-ovih dokumenata.

-Ha-ha, da. Kao čuvena Spajalica, Klipit ili Klipi kako su ga ljudi zvali.

-Mogu li ja tako da te zovem ponekad?

-Hah, slobodno. To je lep nadimak.

-Voleo sam tu spajalicu. Zašto li su je izbacili?

-Ljudima nije bila mnogo korisna, pa je čak postala i predmet sprdnje. Sada je više nema. Zaborav čini svoje.

-Šteta. Meni je bila simpatična.

Pa, Klipite, doviđenja. Drago mi je što smo porazgovarali i hvala ti na pomoći.

-Nema na čemu. Vrata su otvorena. Dobrodošao i doviđenja.

***(kraj)***

[12. mart 2017]

PRED VRATIMA (PRVI DEO)

PRED VRATIMA (DRUGI DEO)

Advertisements