Malopre sam čuo da si konačno nekom pružila ruku. Trač. Nisam ni tražio da čujem. Samo je došlo do mene. Saznao sam bukvalno pet minuta pre nego što sam počeo ovo da pišem. Stvarno. Nego, nije to važno. Mislim, možda tebi jeste. Meni ne. Razlog pisanja ovog pisma nije to. Kao što sam rekao, tek sam čuo. Još nisam odlučio šta tačno mislim o tome. Verovatno smo te samo… izmorili. Kao da je uopšte bitno zašto.

Prstohvat patetike, za početak. Ad hoc. Stvarno je nisam planirao.

Sreo sam staru prijateljicu. Na Fejsbuku, gde drugde. Upoznali smo se odavno. Na onom putovanju u srednjoj. Ima već nešto više od 9 godina od tad. Celo jedno detinjstvo moglo bi se reći.  Zadnji lep provod u životu. Tih sedam dana.

Tada mi dopala neka druga devojka, u stvari. Čak sam je i smuvao iz nehata. Tu drugu. Ne, stvarno. Mlatio sam neke gluposti kao i obično i ona je meni prišla. Dopisivali smo se posle neko vreme. Možda godinu dana. Svako na tom putovanju je bio iz različitog grada. I jedna i druga i svi ostali su jako daleko.

Kada sam otvorio Fejsbuk pokušao sam sve da ih pronađem. Našao sam njih nekoliko. Nikada nismo razgovarali. Možda par rečenica sa nekima od njih. Njih dve nisam našao. Stvarno sam želeo.

Par godina kasnije sam slučajno našao ovu koju sam bio „zaveo iz nehata“. Pokušao sam malo da razgovaram. Davala je neke kratke odgovore. Nezainteresovane. Ne, nisam hteo opet da je muvam. Koja bi bila poenta toga? U svakom slučaju, pored toga što je lepa, očigledno je da nekako nismo na istoj talasnoj dužini. Zanimaju je druge stvari. Putuje sada dosta. Radi u nekoj međunarodnoj konsultantskoj firmi. To je lepo.

Vraćamo se na devojku o kojoj sam počeo da pišem. Slučajno sam je našao. Pojavila se kao jedan od „predloga“. Ne jurcam po Fejsbuku i dodajem bilo koga. Sve mi se čini da češće „brišem“ nego što dodajem. Do sada bi trebalo da sam u nekom minusu s ljudima. Ne, ne pravim se. Stvarno sam negativna osoba. Trudio sam se od toga da pobegnem, ali ne mogu. Neki su odavno shvatili, neki ne, uglavnom većinu ni nije briga. Digresija, digresija, izvini. Šta mogu, srce mi je zaigralo kada sam se setio mraka u sebi.

Odlučio sam da joj se javim. Što je, iako tako isprva ne deluje, ogroman korak za čovečanstvo. Komunikaciju sa ostatkom sveta sam sveo na goli minimum.

Napisao sam nešto izokola. Da nisam siguran da li me se seća. Seća me se vrlo dobro. Lepo smo porazgovarali. Ne koristi one glupave moderne skraćenice dok piše. Ti si ih koristila ponekad.

Pamtim da je bila fina. Pristojna. Nije mi zapala za oko tada u fizičkom smislu, ali nije bila ružna. Sada je jako lepa. Žena. Nešto što sam samo za tebe mogao da kažem od ljudi naših godina.

Ne mogu da se ne oduprem tome a da je ne psihoanaliziram na neki način. Nekako se loše osećam zbog toga. Glumim superiornost. Sudiju.

Još uvek je fina, mila. Vidi se to iz njenog načina pisanja. Pažljiva je. Sluša. U stvari „sluša“, pošto se dopisujemo. Setila se čak kako sam pričao da ne volim svoj rodni grad. Iznenađen sam kako je to zapamtila.

Vidim da je usamljena. Da, možda se pravim pametan. Ne mogu od tog osećaja da pobegnem. Brzo mi je pričala o nekim ličnim stvarima za koje je nisam pitao. Lakoverna je. Iako su je ljudi izdali još uvek je lakoverna.

Odustala je od Ekonomskog fakulteta posle 4 dana. Zamisli. Pauzirala je tu godinu i znam da se sigurno osećala jako loše. Voleo bih da sam to znao i da smo tada malo popričali. Ne glumim viteza na belom konju. I meni je bilo teško prve godine. Previše dobro znam kako joj je bilo.

Sada je asistent je na drugom fakultetu. Vidiš kako vremenom stvari krenu na pravu stranu? Ponekad. Ipak, to što je asistent mi opet govori da je usamljena. Imam prijatelja koji je asistent na ovdašnjem fakultetu. I on je bio usamljen. On bi trebalo u avgustu da se oženi. Sada ima i ćerku. Ipak, još uvek je usamljen. Znam to. Ali ume da živi sa tim. Umem i ja, iako nisam asistent, niti se ženim, niti imam decu.

Da, znam, nisu svi ljudi isti. Glupo je skakati do nekog zaključka. Pogotovo ako se radi o lepoj devojci koja ima dobru karijeru. Ipak mislim da se ne varam. Ima još par pokazatelja da je usamljena. Nema fotografija sa drugaricama. Ima ih nekoliko sa bratom, poneka sa studentima sa apsolventskih večeri verovatno, sa tuđom decom. Ne osuđuj me. Normalna je stvar da pogledam par fotografija jednom u milion godina.

Prva od stvari koje mi je rekla je da se još uvek nije udala i da nema decu. Tačnije, reč koju je koristila bila je „dečica“. Ne, nisam je ja pitao. Sama je rekla. Očigledno to stoji kao neka senka nad njom. Očigledno bi želela da jednog dana ima decu. Očigledno misli da je zakasnila sa formiranjem porodice. Misli da s njom nešto nije u redu. Kasnije je pričala kako je shvatila da nije to toliko hitno. Mislim da duboko u sebi u stvari ne veruje u te svoje reči. Upotrebila je za sebe reč „matora“. To je onaj klasični ples gde ja moram da kažem nešto kao „ih, ne pričaj gluposti“ kako bih joj nahranio ego. Ne smeta mi to. Rekao sam već, mila je, prijatna. Izvinjava se kada ne odgovori odmah na poruku. Zamisli. Ko uopšte očekuje da mu se odmah odgovori na poruku?

Plaši se da ne povredi. Kad bi samo znala koliko je potrebno…

Pitao sam je da li još uvek čuva slike koje je slikala onda. Imala je odličan foto-aparat. Telefoni su tada imali loše kamere. Rekla je da čuva par slika i u novom telefonu. Zamisli… Nisam izgleda jedini koji ne pušta prošlost da ostane negde u nekom folderu obeleženom datumom koji nikada više neću otvoriti. Tužno ali i lepo, zar ne? Ko to zna bolje od mene? Možda ona. Odmah mi je poslala jednu. Rekla je da će potražiti ostale i obećala da će mi ih poslati. Zahvalio sam joj i za ovu jednu.

Nisam očekivao da će da se seti. Ne zbog nje. Ne bih uopšte trebalo da sumnjam posle naših razgovora.

Ipak sam sumnjao. U takvom vremenu živimo. Vreme u kome stalno ljude moraš da podsećaš nešto. Sve se zaboravlja. Reke reči otiču u internet kanalizaciju. Možda se svi i prave da zaboravljaju kako bi ostavljali utisak da su jako zauzeti, da se svet ne vrti oko tebe. Mali akt božije milosti je kada prihvatiš da nešto učiniš prijatelju. Postali smo gospodari sopstvenih svetova. Previše gordi, previše otuđeni.

“I’m not so much a good friend as I’m the savior who wants you to worship him forever.” ― Chuck Palahniuk, Choke

Ona nije. Javila se posle par nedelja. Rekla je da nije zaboravila. Pronašla je slike. „Narezaće“ mi ih na disk. Odavno nešto nisam „narezao“.

Baš me je iznenadila iako sam joj rekao da nisam ni sumnjao. Ja sam moron.

Dobrodošla na planetu Moron, broj stanovnika: -1. Stavio sam minus zato što sam negativan. Ha-ha. Tužno.

Pokušaću nekako da joj se odužim za te slike. Smisliću već nešto.

Ti najbolje od svih znaš da sam bar to umeo. Ne znam da li još uvek umem.

Ne, nisam se zaljubio. Ne zaljubljujem se ja na svaka dva minuta. Ne okrećem se za svakom devojkom. Samo mi je drago što neko ko ima vagon svojih obaveza i ne mora da bude pažljiv ipak izabere da bude. Samo to. U mom uputstvu za upotrebu stoji da mi se tada pali zelena lampica ispod koje piše „znak divljenja”.

Pitaš se verovatno zašto baš tebi ovo pišem. Pa, ti si mi rekla da bi trebalo da počnem sa pisanjem. I eto… pišem. U stvari, ti si me, na neki način, stvorila. Ali, kao i svaki bog, ne možeš da čuješ, tako da, u stvari, nije ni važno da li se obraćam tebi ili pričam sam sa sobom. Zar ne?

“Then God looked over all he had made, and he saw that it was very good! And evening passed and morning came, marking the sixth day.” – Genesis 1:31, The Holy Bible

Srdačno tvoj…

P.S. Nisam pročitao Bibliju iako je citiram. Počeo sam bio, davno, ali sam odustao. Više zbog znatiželje nego zbog neke pobožnosti. Stari zavet mi je delovao više kao jevrejski telefonski imenik nego kao knjiga. Silna imena nekih jako starih (verovatno fiktivnih) ljudi i njihovih potomaka. Dosadno kao ljuštenje krompira. Neki drugi put.

[17. mart 2017]

Advertisements