—————————————————————————————————————————————–

Zločin (prvi deo)

—————————————————————————————————————————————-

Otvaram oči i nalazim se u bolničkom krevetu. Znojav sam. To je bio san? Tako izgledaju snovi. Nikada do sad nisam sanjao. Zašto sad? Hoće li se ponoviti?

 Mislim da je jutro jer prolazi par doktora. Pretpostavljam da je vreme za vizitu. Petoro ih je. Najstariji, proćelav sa ogromnim naočarima, visok, verovatno šef odeljenja, ili načelnik ili kako ih već zovu… Pored njega je ne mnogo mlađa žena crne kose i namrštenog pogleda. Ostalo troje su znatno mlađi, možda mojih godina. Nasmejani bradonja između dve kolegenice prijatnog izgleda i veselih očiju.

Gledam u svoju levu ruku koja je u gipsu i podignuta na par jastuka. Samo podlaktica je uvijena ali ne mogu da pomerim prste. Na glavi osećam oteklinu i bol ispod zavoja. Infuzija mi je prikačena na drugu ruku.

Pristižu do mog kreveta i bradonja izvlači papir ispod štipaljke do mojih nogu i baca pogled na papir pa na mene. „Pa dobro napreduješ, šefe. Malo si nas zabrinuo sa tom glavom ali nije bilo preteranog krvarenja, ni unutrašnjeg oštećenja i lako smo to zakrpili. Samo blaži potres mozga. Dobićeš terapiju za to i moraćeš na redovne kontrole. Ruka ti je u gipsu jer ti je podlaktica naprsla. Nećeš morati da ga nosiš duže od dve nedelje. Na butini imaš malo veću poderotinu, ali je ona lepo očišćena i lako će zarasti. Možeš za nekih sat vremena da ustaneš i prošetaš. Bilo bi poželjno“. Smeje se i klima glavom prema smeđoj mladoj kolegenici. „Zadržali bismo te još par dana, taman do ponedeljka“, prekidam ga pitanjem: „A… izvinite, koji je danas dan?“, svi su se međusobno pogledali. „Petak.“ , rekla je najstarija doktorka gledajući me mrko iznad svojih naočara koje joj stoje na vrh nosa. „Eh, šta da ti radim, večeras ćeš da preskočiš možda neku žurku. Ništa strašno“, pokušava da bude duhovit dr Bradonja. I uspeva mu jer su se nasmejale njegove mlade kolegenice. Svi su šaljivdžije ovde. To verovatno nije loše s obzirom na jad i gadosti koje idu uz njihov posao. Duhovitošću provetravaju  prostoriju od ovog ustajalog vazduha sačinjenog od mešavine dezinfekcionog sredstva i medicinskog alkohola. Odbrambeni mehanizam. „Sara je rekla da te poznaje. Rekla je da će svratiti kasnije da proveri kako si. Rekla je i da će pozvati nekog da ga obavesti da si ovde.“, kaže nasmejana crnokosa doktorka, ona što je stalno nešto zapisivala dok je dr Bradonja razgovarao sa mnom. Svi mi žele prijatan dan i odlaze.

Nakon pola sata u sobu ulazi servirka koja gura kolica sa hranom. Dobijam tanjir graška, parče tvrdog hleba i tri kapsule. „Pojedi prvo nešto pa onda popij kapsule. Ove dve su ti protiv bolova, a ova bela je protiv infekcija“. Čim se okrenula, ubacio sam prve dve kapsule u usta i popio malo vode. Nisam gladan. Ionako grašak jedem ponedeljkom. Progutam i treću kapsulu i zagrizem parče hleba.

Na vratima se pojavljuje čovek od pedesetak godina. Naduvenog stomaka, sedih, dugih brkova i sa kesom u ruci. Par trenutaka upitno razgleda po sobi, a onda mu se pogled zaustavlja na meni i ispod brkova se iskrada blagi osmeh. Približio se mom krevetu stavlja kesu na stočić pored i pruža ruku. Pogledam u njegovu ruku, zatim u svoje i on shvati da je rukovanje za mene poduhvat koji bi trebalo da isprati sportski komentator. Namrštio se sam sebi i rekao „Izvini, sine… Kako si? ‘Si dobro?”. Pogledam ga upitno i ljubazno mu odgovorim: „Da, sve je u redu. Doktori kažu da bi trebalo da izađem u ponedeljak. A… Izvinite, ko ste vi?“. Udario se dlanom po čelu i rekao: „Jao, izvini, sine, ti nemaš odakle da me prepoznaš kad si bio u nesvesti. Ja sam Ljubiša. Ja sam…. ja sam ti napravio to…“. Lice mu se rastužilo a koža malo pobledela. Ja se nasmejem: „Aha… Ne brinite. Nije mi ništa. Malo se pravim da me boli jer mi se sviđa hrana koju spremaju ovde“. Spustio je pogled na moj poslužavnik sa bajatim hlebom i kuvanim graškom i od srca se nasmejao. „Uh, dobro je, dobro…“. „Je li sve u redu sa Vašim autom?“, pitam. Trgnuo se i odgovorio: „A? Da, da jeste… Ne brini. Udario sam te retrovizorom i samo je on bio polomljen. Ali ne sekiraj se. Sredio je to majst…“, prekinuo sam ga „Platiću za popravku.“ Namrštio se i rekao: „Daj, mani se gluposti, samo ti ozdravi, a krparenje onog Frankeštajna je moja briga. Nego, je l’ si ti dobro? Jel’ ti treba nešto? Samo kaži i čika Ljuba leti!“, rekao je uz osmeh i tapšući me po ramenu. „Sve je u redu. Ništa ne brinite. Niste vi krivi za ovo.“ Podbočio se i pitao: „Moram da te pitam, sine, kako si ti naleteo na moj auto? Ni u jednom trenutku te nisam video… Da nisi… da nisi probao da se baciš?“. „Ne, ne brinite, ništa tome slično. Samo sam se malo zamislio. Nešto u vezi posla, i eto.“ Uhvatio se za bradu i zamislio: „Hmmm… i taj posao nek’ ide dođavola, samo nam je on u glavi. Ne može čovek ceo život da odahne, majku mu.“ Trgao se i pokazao na kesu koju je doneo: „Evo, videćeš tu, uzeo sam par banana, voćni sok i dva parčeta pice. Ne znam šta voliš, ali znam da vi mladi volite picu… pa reko…“. Pa, petak veče je pica-veče. Rekao bih da je dobro pogodio. „Hvala, niste trebali.“ Odmahao je rukom, pa pogledao u sat: „U, sinko, moram da se vratim na posao. Zamolio sam kolegu da me zameni na sat vremena da bih mogao da dođem kod tebe u vreme posete. ‘Ajde. Budi mi pozdravljen.“ zastao je kod vrata i rekao: „E, da, u kesi ti je i moj broj telefona. Ako nešto treba, slobodno zovi u pola noći. I kad budeš izašao odavde. ‘Ajde. Vidimo se!“, zatvorio je vrata za sobom.

Možda bi trebalo da kažem i nešto o svoja dva cimera. Stari su, spavaju 22 sata dnevno, niko im ne dolazi u posetu, ne znam zašto su ovde. Mislim da skoro da nisu ni svesni da sam ovde, što smatram sasvim ravnopravnim.

Zbog atmosfere čistilišta koja preovladava u ovoj sobi odlučujem se da polako ustanem i razgledam ovo mesto koje će mi biti dom još dva i po dana. Pažljivo spuštam noge dole. Osećam bol u desnoj. Polako ustajem i pridržavam se uz stalak sa infuzijom. Dok se krećem osećam bolove u ruci, nogama i glavi. Izlazim na vrata i jedna od sestara koja je prolazila tuda je uzviknula, a zatim uplašeno rekla „Izvinite…“ i nastavila dalje. Hodnik nije preterano velik. Na jednom kraju se nalaze vrata sa prefarbanim staklima, a na drugom nešto što liči na balkon. Krećem se kroz hodnik sa svojim skiptarom infuzije i bacam pogled u otvorene sobe. Uglavnom stariji ljudi. Posebnu pažnju mi je privukla prostorija iznad koje piše „šok soba“, koja nije posebno odvojena od ostalih soba. Ovo je veliki grad. Sve je drugačije. U sobi je troje ljudi u krevetima koji su razdvojeni staklenim paravanima. Dva muškarca i jedna devojka. Svo troje imaju infuziju prikačenu na vratove i po par drenova sa kesama koje stoje pored kreveta. Razni aparati su oko njih. Između njih cirkulišu medicinske sestre sa maskama preko lica i lateks rukavicama na rukama. Muškarci spavaju. Pored devojke sedi mladić sa maskom preko lica i bolničkom odorom preko grudi. Sedi s rukama na kolenima i posmatra devojku. Bleda devojka gleda u dno kreveta ispred sebe. Nema više od dvadeset pet godina. Diše polako, kao da će nešto polomiti ako uzme malo više vazduha. Njena duga smeđa hosa je uredno prostrta preko jastuka. Ne pomera se. Umoran izraz lica zrači izmučenošću i konstantnim bolovima. Tišina. Nema reči. I dalje je posmatra.

Odvraćam pogled i nastavljam dalje. Izlazim na balkon na kome su par sestara sa cigaretama među prstima. Pozdravim ih i sedam na jednu od stolica pored ograde. Dan je lep, vedar. Sa leve strane neba nadolaze tamno plavi oblaci. Vazduh je ovde lakši i pored dima cigareta koji po pravilu uvek dopire do mene, bez obzira na to sa koje sam strane pušača. Sestre gase cigarete i ulaze unutra. Sedim napolju još dvadesetak minuta posmatrajući nebo i ne misleći ni na šta.

Da li ste znali da se kolagen u kostima konstantno obnavlja, tako da na otprilike svakih 7 godina „dobijete“ nov skelet?

***

(kraj drugog dela)

[februar 2014.]

—————————————————————————————————————————————–

Zločin (prvi deo)

—————————————————————————————————————————————-

Advertisements