Opet ti. Opet ti. Opet ti.

Čudno, zato što nisam razmišljao o tebi zadnjih par dana. Izvini, nisi ti kriva. Kriv je neki tvoj odraz, tj. slika o tebi, iskrivljena, koja pliva u nekoj od vijuga. Opušteno čeka trenutak da zaroni u neki od snova.

Noćas sam spavao kao beba. Kada kažem „kao beba“, ne mislim na uvreženu misao koja se iskazuje tim izrazom kada neko mirno spava. Mislim na sasvim suprotno, što je, zapravo, i bliže realnosti po mom mišljenju. Većina beba spava očajno. Bude se 823 puta tokom noći. Kladim se da većina roditelja u prvih par meseci ozbiljno razmatra čedomorstvo kao trajno rešenje za miran san.

Dakle, spavao sam kao jedna od tih beba. Obično mi se to desi ako me muči nešto. Ako mi nešto stoji nad glavom. Ovih dana mislim da nemam takav problem. Zato mi je sve bilo nekako čudno. Nema obaveza i nadolazećih neprijatnih situacija. Zapravo, sigurno ih ima i tek će ih biti, ali ih još uvek nisam svestan, pa bi san trebalo da mi bude miran.

Uprkos logici – eto tebe.

U „staroj“ sobi sam. Tako zovem onu sobu u svojoj kući koja ima ulogu koju obično tavan ima kod ostalih ljudi. To je velika, večno nedovršena soba. U nju ostavljamo stare stvari za koje smatramo da su previše vredne da bi se bacile, a previše bezvredne da bi se koristile. Tužna soba, „stara“ soba.

Čudno je, znaš, šta čovek sve čuva. Prva pomisao su uspomene. Ali zašto bi čuvao nešto ako uspomena za taj predmet nije lepa uspomena. Uzmimo za primer moj kostim robota iz drugog razreda osnovne. Očeve izgorele ruke pune plihova zbog nesreće na poslu, majčino umorno lice koja je preuzela na sebe obavezu pravljenja kostima pored gomile drugih obaveza i svađa sa bratom od tetke oko podele nagrade koje smo dobili za drugo mesto na maskenbalu. To su uspomene. Morali smo da delimo nagradu zato što je briljantna ideja učiteljice bila da izađemo pred publiku zajedno jer smo obojica imali kostime robota. Sveska i hemijska olovka. To je bila nagrada. Vidiš kako je sve glupavo, tužno i smešno. Zašto onda čuvamo nešto da nas asorcira na takve uspomene? Mazohizam verovatno.

Još jedna digresija. Oprosti.

Dakle u „staroj“ sobi sam. Nije tako puna stvari kao u stvarnosti. Sedim na jednoj od starih stolica u njoj. Ima još par ljudi koji me nisu svesni. Ne mogu da se otmem osećaju da je moja kuća nekakav hotel. Hotel koji ne posedujem ja. Ti si među tim ljudima i razgovaraš sa nekim uz kafu. Kao u kafiću. Znam da si udata i da imaš ćerku. U „hotelu“ si na nekom odmoru. O tome pričaš sa svojim sagovornikom. Pričaš još i o mestima koje želiš da posetiš sa svojom porodicom dok si ovde. Puna entuzijazma, kao i uvek.

U jednom trenutku ne možeš da se setiš jednog mesta o kome sam ti pričao, kao ni reči koje sam koristio da bih ga opisao. Tada me tek postaneš svesna. O divne radosti. Ustaješ i prilaziš mi i molećivim glasom me pitaš za to mesto. Pitaš me za moje reči. Prastare reči. Iako imam nameru da ti kažem, mislio sam u početku da se pravim pomalo lud i da ti ne kažem. Rekao sam: „Ne želim da ti kažem“ i zatvorio sam oči i usta. Odlučila si da te reči pronađeš na silu. Iako me i dalje moliš, svojim rukama pokušavaš da mi otvoriš oči, a zatim pokušavaš da mi zapušiš i nos kako bih otvorio usta u potrazi za vazduhom. Kao kada starija braća maltretiraju mlađu braću.

Ne opirem se. Na kraju otvaram usta i ti uzimaš moj jezik i počinješ da ga odvijaš kao u crtanom filmu. Metri i metri jezika ostaju da leže na podu iza tebe dok pokušavaš da nađeš ono što si naumila. Na jeziku reči izgledaju kao kaša od sažvakane hrane. Zgađena si onim što vidiš i meni je neprijatno što moraš da kopaš po toj gadosti ne bi li silom došla do reči koje tražiš. Meni je neprijatno. Kao da radim nešto loše. Ipak, ne odustaješ. Još uvek odmotavaš jezik i kopaš po rečima.

Odjednom si uzbuđeno ciknula. Našla si ih! „Na prvi pogled je možda dosadno mesto, ali sa tobom teško da bilo šta može da bude dosadno. Znaš u onim dokumentarcima kada se ubrzano smenjuju dan i noć, ili gde se ubrzano vidi otvaranje cveta? Snimci koji se snimaju gotovo ceo dan. E pa, s tobom bih rado stajao iza te kamere baš na tom mestu. 24 sata dnevno. Ni sekund mi ne bi bio dosadan“.

Glupava banalnost koja ti se dopala. Možda sam ih rekao drugačije, bolje, spontanije, ali tako ih se sećam pa da je to jedino što si mogla da nađeš.  Bez obzira na to – radosna si. I ja sam. Zahvaljuješ mi dok polako odlaziš: „Hvala ti. Hvala ti. Hvala ti do neba! Ne mogu da ti opišem koliko sam srećna!“.

“Another beautiful thing… gratitude.” – This Must Be The Place

A onda si iščezla negde gde je i tvoja imaginarna porodica, stvorena samo za potrebe mog sna. Ostajem samo ja na stolici. Moj jezik ispunjava svaki kutak stare sobe. Kašaste, gnjecave reči razbacane bez nekog reda, po zidovima, po plafonu.

Ti, ja, moj jezik i moje reči.

Probudio sam se oko 4 ujutru. Krv mi je bubnjala u vratu i u ušima. Ustao sam i počeo da pišem.

Još tebe, još mene,  još jezika, još reči.

[4. april 2017.]

Advertisements