Zločin (prvi deo)        Zločin (drugi deo)


Dremam u krevetu kada me je trgnuo zvuk vrata. Pojavila se Sara sa malim buketom cveća, ovaj put bez mantila na sebi ali ponovo sa osmehom na licu. Ne govori ništa. Pilazi mom krevetu, uzima sa natkasne praznu plastičnu čašu i izlazi napolje. Vraća se sa čašom punom vode i buketom u čaši. Stavlja čašu nazad na natkasnu. „Hvala. Sada mogu da pijem vodu sa osvežavajućom aromom zumbula“. „Ćuti!“, blago me je udarila u rame, „Imaš još čaša u fioci“.

Pita me kako se osećam. Kažem „dobro“. Pita me je l’ su bili doktori. Kažem „jesu“. Pita me šta su rekli. Kažem „sve je u redu“. Pita me da li sam hteo da se ubijem. Kažem „ne“. Pita me da li je se sad sećam. Kažem „da“. Pita me zašto dajem tako kratke i dosadne odgovore. Kažem „mogao bih da recitujem Ilijadu pre odgovora, ali to ne bi poboljšalo kvalitet informacije koju želi da dobije“. Počela je da se smeje. Rekla je „Zabavan si, mali“. Ne smeta mi što me zove „mali“. „Stvarno umeš da izrecituješ nešto iz Ilijade?“, podignem pogled i kažem „ne“ i glasno se nasmejala.

Kaže da ne veruje u slučajnosti. Kaže da postoji neki razlog zašto je baš ona naišla i dovezla me u bolnicu. Kažem da je to možda zato što je lekar hitne pomoći. Prevrne očima i izvlači moj novčanik i mobilni telefon iz torbe koju je ponela. „Evo, proveri da li ti je sve u novčaniku. Mobilni sam isključila da ne bi trošio bateriju pošto nisam imala punjač za njega“, pametno, „Verovatno imaš gomilu poruka i propuštenih poziva. Mada, moram nešto da te pitam. Izvini što guram nos ali, kada smo te dovezli ovde, pokušala sam da potražim nekog u imeniku da pozovem da ga obavestim da si ovde, ali u imeniku nemaš nikog. Nije bilo poruka ni propuštenih poziva“. Zagledao sam se u zid i odgovorio „Pa da, brišem sve. Ne volim nered“. Pogledala me je kao idiota „Kakav nered? Pa to je mobilni telefon!“. Rekao sam samo „Pa eto…“ Slegnula je ramenima. Ostavljam telefon sa strane, „Hvala.“, kažem. „Nećeš nikog da pozoveš?“, pitala je. „Nemam kog“ odgovorio sam gledajući u dno kreveta.

Potrudila se da ignoriše šta sam rekao i prepričava par anegdota verovatno u pokušaju da me oraspoloži. Nije potrebno. Osećam se dobro. Ne pitam je ništa. Sama priča. Ne davi. Mogu da saslušam svakog. Izgleda da sam odgovarajući kandidat zato što ne pričam mnogo i ne mogu da pobegnem. I da… spasila mi je život. Tu je i to. Pretpostavljam da sam joj dužan barem da je saslušam. Više puta. A i kao što sam rekao, ne davi.

Pita me za posao, da li dobro živim. Opišem joj šta radim u dve rečenice. „Ne, nisam u kontaktu ni sa kim iz starog kraja“, odgovaram na pitanje. „Pa dobro, ionako nam je kraj bio pun dripaca“, pokušava da bude duhovita. Ne pita za Đuru, a i ni ja nemam šta da joj kažem. On je davno zatvorena knjiga.

Gleda u sat i kaže da mora da krene. Naginje se preko kreveta da me poljubi u obraz, i okreće se ka vratima. Treba mi momenat, ali je pozovem trenutak pre nego što izađe. Okreće se sa upitnicima u očima i ja kažem „Hvala ti što si me dovezla u bolnicu“. Nasmejala se blago, a onda promenila izraz lica i rekla „Pusti to tvoje „hvala“. Sad si mi dužan za ceo život!“, namignula je i rekla „Samo ti ozdravi, mali. Ništa ne brini“.

Telefon mi kaže da imam šest poruka i tri propuštena poziva. Sve poruke su od kolegenice Zorice. U prve dve su duhovite slike. U preostale četiri pita gde sam i zašto nisam došao na posao. Prvi propušteni poziv je od nje, druga dva prikazuju broj kancelarije. Šef pretpostavljam.

Najpre odgovaram kolegenici Zorici. Kažem da su slike smešne i da sam nešto bolestan. U ponedeljak dolazim u firmu. Šefa zovem i kažem mu istinu o tome šta se desilo. Zvuči zabrinuto. Dobar je čovek. Kaže da nema problema i da će sve biti u redu. Samo da ozdravim.

***

Sada sam sa gomilom knjiga u rukama. Mesto mi deluje poznato ali je sve maglovito. Moja kancelarija. Moja stolica. Spuštam knjige i znam da treba da nađem nešto konkretno. „Anatomija čoveka“ i „Tolerancija bola“ mi zapadaju za oko. Odvajam ih. „Anestetici i njihova primena“ takođe ulazi u kolekciju.  Kažem „Dosta za početak“ i zadovoljno ustajem sa stolice i ponovo sam u beskrajnom bolničkom hodniku ovoga puta prepunom ljudi. Niko me ne primećuje. U svakom trenutku neko me zakači ramenom kada prođe pored mene. Dešava se brzo i počinjem da gubim ravnotežu. Ležim na pločicama i gledam neonke na plafonu. Lagano trepte dok se ne ugase potpuno. Mrak. Tišina. Držim čvrsto knjige. Čuje se nadolazeći automobil i u trenutku kada točak dosegne moju glavu – otvaram oči.

Kod kuće sam. Prošle su dve nedelje od kada sam izašao iz bolnice. Ruka mi uvijena u elastični zavoj, a rane na nozi i glavi dobro zaceljuju. Ne radim. Na bolovanju sam. Uglavnom sedim kod kuće i čitam o anatomiji čoveka, lekovima i psihologiji. Obroke spremam kod kuće. Imam dosta vremena.

Pre nego što sam otpušten iz bolnice, Sara mi je dala svoj broj telefona na papiriću i rekla da je obavezno pozovem kad mi odgovara da svrati. Zna gde stanujem. Nisam je zvao niti planiram. Nisam joj dao svoj broj.

Posle dugo vremena, druge stvari su počele da mi se motaju po glavi osim dnevne rutine. Stvari zbog kojih sam zamalo poginuo. Porodica. Mirin ožiljak. Nemir. Budim se noću. Kako da se ponovo vratim u normalu? Kako da pročistim misli?

Trgnulo me je zvono na vratima. Otvaram i naslonjena na zid sa cigaretom u ruci je Sara. Kosa joj izgleda drugačije nego prošli put. I dalje plava i kratka, ali… drugačija. Ne nosi šminku. „Zašto nisi zvao?“, upitala je iziritirano, „Zar nisi naučio do sad da kada ti žena da broj telefona to radi zato što očekuje da je pozoveš? Jesi li dobro? Kako ti je ruka? Glava?“. Pogledam par trenutaka u njene cipele i kažem „Dobro sam. Nisam hteo da te uznemiravam“. Zapovednim glasom izusti: „Daj mi svoj telefon“. Napravim dva koraka unazad i uzimam telefon sa komode i predajem joj ga. Cigaretu pridržava vrhovima usana dok  ukucava broj telefona a zatim pritiska taster sa zelenom slušalicom. Čeka par trenutaka, povlači dim iz cigarete i gleda u plafon. Iz njene torbe dopire gitara Džimija Hendriksa. Prekida poziv i memoriše broj mog telefona u svoj.  „Tako. Sad ja imam tvoj broj. Večeras dolaziš na večeru kod mene“. Kažem „U redu“. Predaje mi papirić sa svojom adresom i pita me da li sam vegeterijanac. Kažem da nisam. „Odlično. Vidimo se večeras oko osam. Zvaću te ja da te podsetim“, onda se okrene, napravi par koraka do stepeništa i zatreperi prstima kroz vazduh u znak pozdrava ne osvrćući se. Zatvaram vrata i pomislim da možda ne bi bilo loše izaći iz kuće, porazgovarati, skrenuti misli. Barem tako kažu…

Ponovo u fotelji sa knjigama.

Da li ste znali da srce prosečne žene kuca brže od srca prosečnog muškarca?

***

U pola osam mi stiže poruka jedine osobe koju imam u imeniku. Piše: „Gladan?“. Odgovaram „Ok“. Oblačim odelo, vezujem kravatu i uzimam iz kuhinje vino, kutiju bombonjera i buket cveća. Nisam zaljubljen. Pokušavam da budem fin. Pokušavam da se ponašam… normalno.

Taksista kaže da stižemo tamo za sedam minuta. „Šta ti je sa rukom?“, pitao je dok je krajičkom oka gledao u retrovizor. Skrenuo sam pogled sa zgrada i ljudi koji preleću pored nas, pogledao u elastični zavoj i odgovorio „Izgubio sam dvoboj sa automobilom“. Nasmejao se i pojačao radio.

 Milica, njena ćerka mi otvara vrata i posmatra me desetak sekundi. Mrtva ozbiljna.  Ja se ne pomeram. Lice bez izraza. Vidim Saru iza nje u hodniku. Milica me zagleđuje, napravi krug oko mene i onjuši mi levo rame. Kaže: „Simpatičan je, možeš da ga zadržiš, ali nemoj da mu dozvoliš da se penje na fotelju“. Sara se smeje. Milica se okreće ponovo prema meni: „Iako noćim kod drugarice, nemoj da misliš ti je to zeleno svetlo da mi kresneš mamu, majstore“. Sara je preneraženo povikala: „Beži napolje, đubretaro!“ i pojurila je do vrata. Milica nestaje u mraku stepeništa uz smeh.

Sara je zastala, takođe me ozbiljno odmerila, a zatim prstima odgurnula vrata koja su se ponovo zatvorilia pred mojim nosem i unutra sam čuo histerično smejanje. Ponovo otvara vrata, ovaj put sa osmehom na licu. Ja sam i dalje prepariran. Kaže: „Izvini, nisam mogla da se uzdržim. Ali nisi morao odelo i kravatu. Nisi došao na prijem kod kraljice. I da… izvini zbog Milice, samo pokušava da se našali i ume da pretera. Kažem: „U redu je“. U dva koraka mi se približava, poljubac u obraz i iz ruku mi uzima poklone i kaže izveštačenim glasom razmažene tinejdžerke „Za mene?! Nije trebalo!“, nabija nos u buket, podiže glavu i kaže „Divni ste!“.

Posadila me je u fotelju u dnevnoj sobi i rekla da sipam vino i pustim neku muziku dok servira večeru, a zatim se izgubila u pravcu kuhinje.

Soba je prostrana, ukrašena sa par umetničkih slika i uramljenih albuma nekih rok bendova. U uglu je mini-bar, a do njega mini linija i gramofon. Sa suprotne strane je ogromna polica puna kompakt diskova, i gramofonskih ploča, poređanih, kako vidim, hronološki pa abecedno. Čini se da je uspela da prikupi albume gotovo svih iole poznatih rok bendova. Zatvaram oči i nasumično biram jednu ploču. Simon and Garfunkel: „Bridge Over Troubled Water“. Znam par pesama sa ovog albuma. Dobre su. Pažljivo izvlačim ploču iz omota i stavljam je u gramofon. Škripanje igle, a zatim klavir… Umirujuće. Više ne pijem lekove pa otvaram donetu flašu vina i punim dve čaše. Nakon što se završila prva pesma, Sara ulazi polako u sobu, uzima mi čašu iz ruke, kucne u onu na stolu i prilazi gramofonu. Prebacuje iglu ka sredini i počinje pesma „The Only Living Boy in New York“. Kaže „Obožavam ovu. Podseća me na nekog“, i uzima gutljaj vina. Sedamo i slušamo pesmu do kraja.

„Hajde, sve je spremno“, uzima me za ruku i uvodi u kuhinju. Sedam i kažem „Miriše odlično“.

Nakon par zalogaja pitam „Izvini, ne bi da budem nepristojan, ali moram da te pitam nešto. Zašto si me pozvala? Mislim, veoma si fina i hrana ti je odlična, ali, zar te nije… strah? Nisi  me videla godinama, možda sam narkoman, siledžija ili ubica…“ Počinje da se smeje i odgovara „Ti? Ubica? Ne brini, mali, posao mi je da skupljam sa ulice svakakve karikature. Nagledala sam se i narkomana i ubica dovoljno za ceo život. Umela bih da ih prepoznam na kilometar. Stvarno. To se nekako uvek vidi u licu, očima. Ne umem da objasnim. A ti, ti mi deluješ malo tužno i usamljeno, a poznajem te. Ne volim kada dragi ljudi pate. I ja sam malo usamljena od kad se Milica odselila u zbog fakulteta. Mislila sam da bi lepo bilo da malo pravimo društvo jedno drugom“. Nasmejao sam se i klimnuo glavom. Dovršili smo večeru bez reči. Jedino su iz dnevne sobe još uvek dopirali zvuci iz gramofona.

Narušio sam harmoniju zvuka svojim glasom s namerom da pohvalim njenu večeru. „O, tek sledi veliko finale“, rekla je,“Idi smesti se ponovo u dnevnu sobu, a ja ću da donesem desert. I pusti, recimo, nešto od Pulp-a“.

Ponovo sam pred ogromnom policom i biram CD His ‘n’ Hers. Čuo sam i za Pulp ali ni jedna pesma sa ovog albuma mi nije poznata. Ubacujem CD i biram pesmu pod rednim brojem 8 jer mi se dopao njen naziv. Muzika kreće, a ja šetam po sobi i razgledam slike na polici pored vrata. Pesma zvuči prijatno i besno u isto vreme. Dopada mi se. Na slikama su samo Sara i Milica. Ne liče mnogo na prvi pogled. Ni kosa, ni oči, ni nos, ni usta. Samo se nekako u osmehu može uočiti  sličnost.

Ona ulazi u sobu sa tanjirićima u rukama i zadovoljno klima glavom uz muziku. „Obožavam Džarvisa Kokera, davno ih nisam slušala. Volim kako pleše i kako se ponaša dok peva: kao roda koja je gurnula kljun u šteker“. Nasmejana mi je ponudila tanjir sa kolačem i rekla „Tiramisu. Često ga spremam. Nadam se da će ti se svideti“.

Malo je stišala muziku kako bismo mogli bolje da se čujemo. Smestili smo se i ona je upitala: „Ne bih da zvučim napadno, ali, tvoja porodica… Šta se desilo? Ne moraš da mi pričaš ako ne želiš“. „Ne, u redu je, mogu da pričam o tome. Prošlo je već tri godine. Kolač je odličan“. Klimnula je ponosno uz osmeh i ponovo transformisala izraz lica u uho.

„Vraćali smo se sa svadbe nekog tatinog kolege, koja je iz nekog glupog razloga bila održana u restoranu 30 kilometara od grada u nekoj nedođiji. U autu smo bili tata, mama i baka. Kiša je padala ceo dan i put je bio mokar. Sećam se, poslednja stvar koja sam rekao tati bila je da je možda vreme da počne da nosi naočare. Par sekundi kasnije auto je odskočio od nečeg, verovatno kamena, tata je izgubio kontrolu a u susret nam je išao kamion. Sve je bilo savršeno“… malo sam pognuo glavu uz setni osmeh…“Znam da smo se odbili od kamiona i kasnije sam se probudio u bolnici bez ijedne povrede. Sedeo sam na suvozačevom sedištu. Njih troje su nastradali na licu mesta…“. Pogledala me je tužno i rekao sam „Par meseci nakon sahrane odselio sam se odande i došao ovde, našao posao i to je uglavnom to. Nemam prijatelje, živim sam, ušuškao sam se u rutinu i to mi odgovara. Pa, ova mala nezgoda me je malo izbacila iz koloseka, ali se polako oporavljam… zahvaljujući tebi“. Blagorodno se nasmejala. Zahvalnost je lepa stvar.

Rekla je „Stvarno mi je žao“, i rekla je „Ali drago mi je što si mi ispričao. Iako znam da se trudiš da nastaviš normalan život, takve stvari znaju da imaju posledice, da uspore čoveka, koju si reč ono koristio? Rutina… Ume da bude  bezbedna zona, ali treba ponekad izaći iz nje. Znaš? Dotaći granice…“, i raširi ruke i blago zatreperi prstima. Ja klimam glavom. Ona nastavlja: „Mozda je glupo da to ja govorim nekom pošto sam verovatno i ja rob rutine. Znaš i sam kakav mi je posao i svaki slobodan trenutak sam uvek želela da provedem sa Milicom. Ali ne žalim ni za čim. Istina je da ni ja praktično nemam prijatelja, ali se prilagođavam, ponekad izađem sa kolegama, da popričamo, da se našalimo. Ona je sada sve manje ovde i moram na to da se naviknem. Evo, ti si dobra pomoć za ovaj tranzicioni period. Gotovo mi je drago što te je udario auto“, onda napravi grimasu i dodirne mi rame kako bi nagovestila da se šali.

Razgovarali smo još malo o svojim poslovima i muzici. Zapravo, ona je uglavnom pričala o muzici a ja sam je slušao. Već je 12 sati, trebalo bi da krenem. Njen tužan izraz je rekao: „Ako moraš…“. Ispratila me je do vrata pozdravili smo se i kada me je poljubila, dokačila mi je usne. Pravio sam se da se nije desilo. Okrenuo sam se i otišao u novi košmar.

Da li ste znali da prosečna žena ima razvijenije čulo mirisa od prosečnog muškarca?

***

(kraj trećeg dela)

[mart 2014.]


Zločin (prvi deo)        Zločin (drugi deo)


 

Advertisements