Naš stan je mali, ali radimo na tome da za 4-5 meseci  kupimo nov. Prostran. Kakav smo oduvek želeli.

Ona je u osmom mesecu i dok je posmatram mislim da na svetu ne postoji ništa divnije nego kada nešto magično i milo poput nje stvara u sebi još života. Stvorila je i moj ponovo, na neki način. Ne mogu da pretvorim u reči osećaj koji u meni nastane kada me gleda tim svojim očima. Kako toliko ljubavi i posvećenosti može stati u jedno ljudsko telo?

Izašli smo ispred zgrade da sačekamo mog brata. Ona ga je videla samo par puta na kratko. Živi daleko od nas. Njegov i moj odnos je bio prilično čudnovat. Uvek smo bili prilično loši u iskazivanju emocija jedan prema drugom. Nikad previše otvoreni. To se sve promenilo kada je saznao da očekujemo bebu. Potpuno se transformisao. Postao je tako ponosan na mene.

Kada je izašao iz kola snažno me je zagrlio i podigao sa zemlje. Svi smo se smejali. Spustio me je dole i pogledao u nju. Bio je malo nesiguran u vezi toga kako da je pozdravi. Prišao je i pružio joj ruku. Ona se zaletela i zagrlila ga još snažnije nego što je on mene. Zatim mu je uzela šaku i stavila je na svoj stomak još uvek ga grleći. On je okrenuo lice ukrašeno zapanjenim osmehom i izbuljenim očima ka meni. Iz oka mu je potekla  suza. Tako je srećan.

Još od našeg venčanja nam je slao gomilu poklona. Dve godine kasnije još uvek nije prestao. Eno ga u sobi i pokušava da osposobi televizor koji je doneo. Ona i ja smo u kupatilu. Ona pakuje peškire i iz njenog grla se čuje žamor melodije koju ranije nisam čuo.  Tako lepo. Tiho. „Hmm-hmmm-hmmm…

Sedim na ivici kade nalakćen na lavabo. Provlačim šake kroz kosu a zatim trljam oči. Nešto je u meni. Nešto mračno. Gledam u svoj odraz koji me pita: „Da li je stvarno voliš? Da li je stvarno zaslužuješ? Ako u tebi postoji sumnja kako možeš da je zaslužuješ?“. Taman strah. Ponovo se vratio.

Ne vidi me ali pita: „Jesi li dobro?“. Ja odgovaram: „Da, da, sve je OK“. Ona oseća. Ona je tako divna. Tako fina, tako dobra. Nikad iritantna. Nikad besna. Nikad bespomoćna. Celu trudnoću iznosi sa osmehom, bez ijedne žalbe. Ona je blago. I kad govori i kad ćuti to je tačno onda kada je to potrebno. Kako može samo toliko da me voli? „Hmm…“ čulo se iz njenog pravca.

„Možeš li da izađeš? Piški mi se“, zamolio sam je. „Mhm…“, a zatim su se vrata zatvorila. Vrata su staklena. Staklo je zamućeno.

Namestio sam se iznad WC šolje i odazvao se zovu prirode. Bacio sam pogled na vrata i začudio se kako vidim njene obrise koji se približavaju. Otvara vrata i stoji nasmejana. Sramežljivo sam rekao: „Nisam još gotov. Šta to radiš?“ Ona me ignoriše i još uvek sa osmehom na licu mi prilazi. Jako sam zbunjen. Pomalo mi je neprijatno. „Šta to radiš?“, pitao sam opet. Došla je do mene i uhvatila  me je za… ehm… Nije to toliko čudno za dvoje ljudi u braku koji očekuju dete, koliko je čudna situacija u kojoj se to dešava.

Ali onda… onda sam je pogledao. Ništa od toga nema veze sa seksom, strašću ili nekakvom nastranošću. Ona oseća. Još uvek nasmejana kada se okrenula i pogledala u naše odraze u ogledalu. To me je nateralo da učinim isto. Tako mi svega, nisam mogao da poverujem sopstvenim očima.

U ogledalu, njena ruka u stvari prolazi kroz moje grudi i u njenoj šaci se nalazi nešto što bi trebalo da bude moje srce. Naša tela su se pretvorila u dve konture na kojima se vidi jedino nešto što mogu da opišem kao kombinaciju kardiovaskularnog i nervnog sistema. Mozak mi je u potpunosti crn. Više od polovine mog srca je crno. Ostatak je ne beo, nego svetao. Većina kapilara je takođe crna, mračna. Kao da taj mrak ispunjava ono malo svetlosti koje u meni ima. Kao da pobeđuje.

Iz njenog srca, glave i stomaka, međutim, izbija tolika svetlost da se oko nje može formirati ceo jedan planetarni sistem. Celim njenim telom struji topla, čista materija. Ona zatvara oči i blago podigne glavu ka plafonu. Onda nešto počinje da se dešava. Svetlost preko njene ruke polako prelazi u moje srce i širi se po mom telu. Svetlost njenog tela ne da ne jenjava, nego se pojačava. Počinje da pulsira. Ja osećam kako u meni nešto nestaje, nešto umire. Umiru sumnja, tama, strah i zlo. Neonska belina mi toplo struji kroz vene i kroz glavu.  Čini mi se da je nadošlo toliko ljubavi u meni da mislim da će mi srce eksplodirati. Suze su mi potekle niz obraze.

Polako je otvorila oči, još uvek nasmejana. Topla. Zauvek lepa. Izvukla je svoju ruku iz mojih grudi prišla je i poljubila je deo ispod koga se nalazi srce. Pomilovala me je po kosi i podigla se na prste kako bi me poljubila u čelo. Samo je mirno rekla: „Ne brini. Mi smo tu. Mi smo tvoj dom.“, a zatim ponovo zapevušila tihu melodiju, lagano se okrenula i izašla.

Ona je svetlo. Ona je blago.

[8. april 2017.]

Advertisements