-Danas sam slučano pogledao kroz prozor i učinilo mi se da sam video neku devojku. Prva reakcija: dobra riba.

-OK. Ti stalno viđaš „dobre ribe“. Po čemu je ovo tako poseban trenutak da si morao da ga izdvojiš?

-Pa posle te prve reakcije sam prišao prozoru da, naravno, bolje pogledam – to je je bila tvoja Predsednikova kći.

-Ha-ha, zanimljivo. Znači nije više ružna?

-Ne, jeste. Još uvek to mislim. Kažem ti da sam bolje pogledao.

-Šta si video?

-Smrt. Samo su obrisi ostali. Trenutak nepažnje. Ucrnila se nekako.

-Da li joj je loše?

-Ne. Možda… Ne verujem. Ne mislim na to.

-Znam na šta misliš. Uprkos tome, trampio bih se s tobom za taj pogled.

-Znam. Ti si budala.

-Tačno. To si već rekao par puta.

-Ne smeta mi da se ponavljam.

-Kroz moj prozor jedino mogu da vidim dva psa iz tuđih dvorišta ili sa ulice u mojoj bašti, u jagodama (koje sam do juče presađivao), kako se besramno tucaju na kiši.

-Hahahahaha.

-Zure mi u oči, u dušu… i prave vatromet. Uništitelji, stvoritelji, besramni, blatnjavi, čupavi, ispleženih jezika, glupavi i srećni… na kiši.

-Prihvatam trampu!

[7. april 2017.]

Advertisements