Agonija je rajsko ostrvo na Mediteranu. Bilo je potrebno samo 10-ak godina da se od ovog malenog ostrva napravi ogromna turistička atrakcija prepuna hotela, tematskih parkova i raznih avanturističkih izazova.

Duško ne zna ni sam kako je uspeo da ubedi Grubanu da letuju ovde. Jedna od stvari koje mu je ona dozvolila. Ništa u ovom braku nije bilo prepuštano slučaju i svaku odluku je u stvari donosila Grubana.

Da, znam. Ne možete da izbijete iz glave pitanje: “Kakvo je to ime Grubana?”. Ime je dobila po svojoj prababi koja je, kako priča njen otac, gologruda sa granatom u zubima trčala na nemačke tenkove. Njen otac je jedan od onih biznismena koji se grčevito bori da „očuva“ tradiciju dokle god mu to koristi. Konkretno, po njenom rođenju se pijan kladio sa kumom da će ćerku jedinicu nazvati po svojoj NOB-babi. Grubana je dobila ime, a njen otac stovarište za građevinski materijal koje mu je kum „poklonio“. Da li je samo ime doprinelo tome u kakvu će se osobu Grubana formirati ili je za to kriva genetika i vaspitanje ostaje večita misterija? U svakom slučaju, Grubana nije baš neko za koga biste rekli da je dobra osoba.

Uprkos svemu tome, našla je „ljubav“ svog života. Duško bi, kao što to obično biva, bio sušta suprotnost od nje. Jedna od onih predobrih osoba, koja prosto ide na živce koliko je dobra. Ma koliko gazili po njemu on će uvek obrisati prašinu sa sebe, ustati i obrisati vam cipele. Dakle, radi se o dva ekstrema. Celog života ga svi zovu Duško. Grubana ga zove Dušan.

Upoznali su se jedne večeri kada je Grubana u inat ocu koji je pokušao da je spoji sa sinom svog poslovnog partnera spopala prvog mladića koji joj je pao pod ruku. Jadni Duško je to pomešao sa nekakvom strašću koja mu se nikada do tad nije desila. U roku od mesec dana su se venčali. Godinu dana kasnije eto ih na Agoniji, uživaju u čarima bračnog života.

Sva tri kofera su, u stvari, Grubanina. Duško je svoje stvari smestio u ranac. Kao što već znamo, crvima nije potrebno mnogo odeće. Na putu do sobe je stigao da pridrži ulazna vrata desetorici dok konačno i sam nije ušao, zatim da „pozajmi“ 50 eura pijanom kockaru u prizemlju i da jednoj starijoj gospođi instalira na telefonu aplikaciju za pretraživanje „mladih samaca“ na ostrvu. Sve ovo, i niz njegovih ostalih poteza kojim je posvedočila za ovh godinu dana, Grubana mu je neprestano nabijala na nos. „Kakav si ti beskičmenjak – to je za divljenje“, često mu je ponavljala. On je uglavnom uz polutupav osmeh samo ćutao i klimao.

Pošto je bila umorna od puta, otišli su na spavanje oko 9 uveče. Za sutra je Duško isplanirao gomilu zabavnih stvari i nada se da će joj se sve dopasti i da će, u stvari, dozvoliti da se plan sprovede u delo.

***

Probudila ih je strašna buka i vrištanje ljudi. Oboje su ustali, zbunjeno se pogledali i otvorili vrata. U hodniku je bio strašan prizor. Gomila razbacanih stvari ležalo je između unakaženih ljudskih tela. Ljudi koji su bili na nogama su ili napadali jedni druge ili povraćali krv. Duško je brzo gurnuo Grubanu unutra i zalupio i zaključao vrata. Oboje su prišli prozoru. Sa 12-tog sprata hotela se moglo videti gotovo celo ostrvo. Sve je bilo u ruševinama i plamenu. Ljudi su ili ležali nepomično u pesku ili besumučno jurcali naokolo i davali svoj doprinos sveopštem haosu.

Grubana je sela na krevet i ponavljala naglas „Ovo se ne dešava, probudi se!“. Duško je pokušavao da misli. Pokušavao je da rastumači šta se to, u stvari, desilo. Ljudi. Ljudi su pomahnitali. Nešto se njima desilo. Da li je u pitanju hrana? Piće? Možda neki otrov u vazduhu?! I brzo je stavio ruke preko usta i nosa, a zatim ih posle pola minuta skinuo jer je počelo da mu se mrači pred očima zbog nedostatka vazduha. Grubana je i dalje bespomoćno sedela na uglu kreveta i pokušavala da se probudi jer je bila ubeđena da je ovo košmar. Kada je ukapirala da se neće probuditi, sa suzama u očima je po prvi put u životu pitala: „Dušane, šta ćemo da radimo?“ Ovo pitanje kao da je transformisalo slabunjavog Duška. Zgrabio ju je za ruku i rekao „Moramo da pobegnemo odavde! Moramo da odemo sa ostrva! Moramo da nađemo neki čamac i pobegnemo odavde!“. Ona je klimnula glavom, obrisala suze, stegla ga za ruku i ustala sa kreveta.

Dogovorili su se da moraju biti brzi. Ne smeju se umarati. Duško je izbrojao do tri i istrčali su napolje gde se još uvek odigravao košmar na javi. Otrčali su do lifta, ali nema struje. Grubana je pošla ka stepeništu, ali ju je Duško zaustavio i usmerio na požarno stepenište. Tamo će biti manje ljudi. Nekakav instinkt za preživljavanje ga je na to naveo. Pošto je bio u pravu, složili su se da neće trčati niz stepenice kako bi štedeli energiju. Za sad nema opasnosti. Iako ga je sve slušala, Grubana je još uvek u panici, ponovo su joj tekle suze niz obraze dok se osvrtala svuda oko sebe dok je čvrsto držala Duškovu ruku. Dugo je trajalo njihovo spuštanje do prizemlja, gde su usput nailazili na par unakaženih ljudskih tela. Vrisci su izbijali iz zidova na svakom spratu.

Kada su došli do prizemlja, zastali su i sakrili se ispod stepeništa da se odmore i skupe snage za probijanje do izlaza. Najviše će ljudi biti u prizemlju. To je znao. Ponovo je izbrojao do tri i istrčao držeći Grubanu za ruku. Prizor u ogromnom holu prizemlja ličio je na činiju punu mlevenog mesa. Smrad im je parao nozdrve gotovo jednako koliko im je mučni zvuk i zavijanje paralo uši. Preskakali su tela, nameštaj i putne torbe razbacane po podu. Dušku se učinilo kao da mu je nešto istrglo Grubaninu ruku iz njegove, okrenuo se, bila je na podu, a nad njom je stajalo nešto što je pre par sati bilo čovek. Sada je bila krvava spodoba puna plihova i rupa. Bez mnogo razmišljanja je ščepao kofer sa poda i zamahnuo u pravcu glave žalosne nakaze.  Glava je lagano odletela sa tela zajedno sa koferom, a telo se stropoštalo pored Grubane. Zabezeknuto je gledao u taj prizor, ali je i hitro uhvatio Grubanu za ruku i nastavio poteru za izlazom. Počeo je da plače dok je trčao i naglas da govori „Ubio sam ga! Ubio sam ga! Bože oprosti mi!“. Konačno su se dokopali ulaznih vrata i ustremili se ka malom pristaništu sa koga su došli u hotel. Mučni prizor ljudi na samrti ili u nekakvom besnilu je delovao znatno manji na otvorenom prostoru, ali je još uvek bio tu. „Kloniti se zatvorenog prostora.“, rekao je Duško tiho.

Na pristaništu gotovo i da nije bilo ljudi, ali nije bilo ni bilo kakvog usidrenog plovila. Gledali su svaki ugao u potrazi za bilo kakvim čamcem ili čak pedalinom, ali pristanište je bilo potpuno prazno.

Držali su se obale i nastavili potragu ali uzalud – na ostrvu više nije bilo ni jednog jedinog čamca.

***

Bližili su se nekakvom svemirskom zabavnom parku kada ih je trgao ljudski glas: „EJ! DECO! Ovamo!“. Uzbuđeno su se okrenuli ka plaži i odande im je mahao čovek sa slamenim šeširom. Čovek! Živi, zdravi čovek! Zaboravili su na čamac i pohitali u njegovom pravcu i snažno ga zagrlili. „Dobro je, dobro je. Ne ljubim se na prvom sastanku“, rekao je dok je pokušavao da se iskobelja iz njihovog zagrljaja.

Kada su se konačno smirili i odvojili od čoveka, Duško ga je malo bolje zagledao. Čovek je bio bos, na sebi je imao šorc, raskopčanu havajku, slameni šešir i naočare za sunce. Po Duškovoj proceni, čovek je imao oko 50-ak godina. Ono što ni tupavi Duško ni ohola Grubana nisu znali je da je to bio niko drugi do Džordž Kluni! Časna reč! Duško i Grubana nekim čudom nikada nisu čuli za njega, tako da ga nisu prepoznali. Filmovi ih ne zanimaju. Znam. Čudni su vam oni.

Džordž uopšte nije delovao kao čovek koji se nalazi usred mini apokalipse. Bio je nasmejan, opušten, sa nekim koktelom u ruci. Svaka rečenica koju je bio izgovorio zvučala je pomalo čudno, naglo prekinuto i faca mu se konstantno menjala. Čas je delovao veselo i opušteno, čas začuđeno sa izbuljenim očima, ali nikako prestrašeno. Nisu previše razmišljali o tome i mislili su da je samo malo pijan, jer je još uvek držao čašu u ruci.

Nisu od njega uspeli da dobiju mnogo informacija vezanih za trenutni haos na ostrvu, ali im je objasnio sledeće: „Ne brinite! Ja sam spas!“, zatim je izdužio vrat i pogledao naokolo, a zatim se spustio niže i počeo da šapuće, mladi par ga je zbunjeno pratio: „Ja sam, znate, inženjer. I ja sam zaslužan za ovu grdobu iza vas“ i pokazao je na svemirski zabavni park. Onda se ponovo ispravio, prestao da priča i počeo da luta po plaži. Par ga je gledao ukopan u mestu, još uvek zbunjeno. Otišao je i seo na jednu od ležaljki pod suncobranom. Par je prišao i Duško je ponovo nastavio razgovor: „Rekli ste, rekli ste da ste spas! Kako to mislite?“. Džordž se okrenuo i pomalo zbunjeno pogledao u Duška, frknuo poput konja, i otpio veliki gutljaj iz čaše. Tiho je ponovio karikirajući Duškov tanani glas: „Vi ste rekli, vi ste rekli, kako to mislite, nja-nja… Lansiraću vas u vasionu, momče!“. Tiho su ga posmatrali u neverici. „Kako to mislite u vasionu?“. „Pa lepo. ‘Viš onu tamo raketu? To je specijalna raketa napravljena za paradu. Mogu da vas lansiram, vi aktivirate mod za lebdenje i krila i padobrani će vas usmeriti ka pučini! Sada je tačno 28 gigaherca na sat u vazduhu i…“, pljunuo je na prst i podigao ga uvis, „…vlažnost je oko 185 vati, što je idealno za lebdenje! Kada raketa sleti u vodu, možete da aktivirate veslački mod i izvući će vas odavde“. Grubana je uzbuđeno ciknula i poskočila od sreće. Oboje su skakali od sreće. Kada je videla Duška kako je veseo brže-bolje je dala sve od sebe da se pribere i uozbilji. Naivni Duško je potom upitao: „Čekajte, ako je raketa spas, zašto vi sedite još uvek ovde? Zašto niste pobegli?“. Džordž se grohotno nasmejao istovremeno se lupajući po kolenu: „Pa sviđa mi se ovde, momče! Uostalom, neko mora da pokrene proces lansiranja sa zemlje da bi sve prošlo kako treba. Vi, lepo odletite, pa pošaljite spasioce po mene!“. Duško i Grubana nisu verovali koliko imaju sreće.

Džordž ih je doveo pred imitaciju spejs šatla visoku oko desetak metara. Nije bilo načina da se uđe u njega, ali im je Džordž prilično konfuzno objasnio da je sve što treba da urade da se popnu na merdevine koje su dosezale do vrha šatla i da se samo čvrsto drže. Tutnuo mu je nekakav daljinski upravljač u ruke i gurno ih ka šatlu uz reči „“F“ ti je za lebdeći mod, „A“ za veslački. ’Ajde, bez brige. Pa ja sam inženjer!“, razuveravao ga je svojim neuverljivim glasom. Grubana je gurnula Duška u stranu i požurila da se prva popne. Dušku se učinilo da je Grubana postala ponovo ona stara, ali nije imao vremena da razmišlja. Tek je počeo da se penje kada je ona stigla do vrha.

 Na sveopšte iznenađenje, Džordž je bez upozorenja povukao nekakvu polugu, pod Duškovim nogama se pojavila vatra i raketa je brzo uzletela sa tla. Nije prešla mnogo a već je počela da se raspada i Duško je sa sve repom šatla i delom merdevina pao u vodu. Ubrzo je isplivao i izvukao se na obalu. Ostatak rakete je nastavio ka nebu zajedno sa Grubanom na vrhu. Džordž je mirno ležao zatvorenih očiju i pio svoj koktel na ležaljci pod suncobranom. Duško je panično dotrčao do Džodža: „NEŠTO NIJE U REDU! RASPADA SE! DALjINSKI NE RADI! ZAUSTAVI JE! ŠTA SE DESILO?!“, a onda se čula eksplozija i video bljesak na nebu. Suze su mu se razletele po obrazima dok je gledao u delove koji padaju oko njih s neba. Džordž je samo mirno prokomentarisao: „’Ajde, momče, opusti se. Mala je bila kučka“.

Duško se zamislio i užasne slike delova u plamenu koji padaju sa neba je na trenutak zamenla slika rekapitulacije njegovog života sa Grubanom. Jedini trenutak prisnosti bila je ova dvočasovna apokaliptična jurnjava. Postala je ranjiva tek u nekoj vanrednoj, bezizlaznoj situaciji. Čim je ugledala merdevine spasa, ponovo ju je nadvladao sebičluk i instinkt za samoodržanjem. Svaki sekund proveden sa njom bio je neki vid prebacivanja ili uvrede do ovog trenutka. „I šta da smo se spasili?“, zapitao se Duško, „ Ponovo bismo se vratili na staro. U pravu je ovaj inženjer. Malo je šašav, ali u pravu je. Baš je kučka. Prokleta kučka. Ali… ali… ja je volim“, ponavljao je u sebi tupavi Duško, „Od svih muškaraca koje je mogla da izabere ona je izabrala baš mene. Ne, ne, ja sam kriv. Celog života se vodim rečenicom „dobro čini i dobru se nadaj“… Gde me je to dovelo? Na neko ukleto ostrvo gde gledam smrt jedne aspide koju verujem da volim. Ali on nije šašav! On je lud! Kako može samo mirno da leži?! Ne, ne, ne volim je. Neka gori u paklu. U pravu je. Ali… ali…“, jurcale su Duškove misli iz jedne u drugu krajnost. Nesvesno je seo pored Džordža na ležaljci još uvek hipnotisan prizorom i sopstvenim mislima.

Na plažu je pao nos šatla sa netaknutim vetrobranom. Ubrzo zatim se čuo gnjecav zvuk koji je prenuo Duška. Na vetrobran je pala Grubanina glava. Njena duga, plava kosa se rasula po vetrobranskom staklu, a komadići mozga i krv su ga ofarbali. Duško je od mučne slike skrenuo pogled. Daljinski mu je bio još uvek u rukama. Džordž mu je bez otvaranja očiju lagano uzeo daljinski iz ruke, malo je ga protresao i procedio od vode, zatim je usmerio upravljač ka mučnom prizoru Grubanine glave sa prilogom i pritisnuo taster označen slovom „W“. Na vetrobranskom staklu su se pokrenuli brisači.

Duško je ustao i bez reči, poput duha, odlutao negde po plaži. Džordž je nakrivio svoj slameni šešir i zadremao.

[20. april 2017.]

Advertisements