Sesil: Što me tako gledaš?

Domaćin: Kako te to gledam?

Sesil: Ne znam. Kao da sam kriv za nešto.

Domaćin: Nisi.

Sesil: Ne deluje tako.

Domaćin: Ti prvi privučeš pažnju.

Sesil: Zato što sam napred?

Domaćin: Da.

Sesil: Ali i Stiven i Gabrijel su napred.

Domaćin: Oni nisu povređeni.

Sesil: Nisam ni ja više.

Domaćin: Da, ali na koga će majka više da pazi da mu se nešto ne desi? Na starijeg sina koji je zdrav i visok i igra u školskom košarkaškom timu, ili na mlađeg slinavog trapavka?

Sesil: Stiven i Gabrijel nisu baš košarkaši.

Domaćin: Znaš šta me nervira?

Sesil: Šta?

Domaćin: Kad koristim prilično slikovit primer da nešto objasnim, a ljudi se bukvalno hvataju za stvari iz primera i direktno upoređuju s njima. Poenta je da oni nikad nisu bili povređeni, a ti jesi. Nisi ti kriv ali moram da te držim na oku.

Sesil: Dobro, izvini. Nisam ja baš mnogo bistar. Ja nisam čovek. Ne znam šta očekuješ od mene.

Domaćin: Da se ne povrediš.

Sesil: Pa rekao si da ja nisam kriv. Ako nisam kriv onda nemam uticaj na to što se povređujem.

Domaćin: U pravu si. Ja imam. Ja sam kriv.

Sesil: Da li posmatraš i sebe?

Domaćin: Da, ali ne znam šta ću time da postignem.

Alfred: Zašto moraš nešto da postigneš? Izvinite što se ubacujem, ali čujem sve, pa mi se čini da imam jednako pravo kao i Sesil da se uključim u razgovor.

Domaćin: U redu je, možeš. To što se tiče njega obično se tiče i svih vas.

Sesil: Pa?

Domaćin: Šta „pa“?

Alfred: Hoće da kaže da mi nisi odgovorio na pitanje. Zašto moraš da nešto postigneš?

Domaćin: Ne znam. Deluje tako. Da nešto nije kako treba. Ne znam šta tačno.

Alfred: I misliš da sve to ima veze s tobom?

Domaćin: Mora da ima.

Sesil: Zašto? Ima toliko stvari na koje jedan čovek ne može da utiče.

Domaćin: Ali ima mnogo drugih na koje može.

Sesil: Misliš na nas.

Domaćin: Između ostalog.

Alfred: Zašto ti smetamo?

Domaćin: Ne smetate mi. Plašim se za vas. Plašim vas se.

Alfred: Ali zašto? Ja ne želim da te povredim. Mislim da ni ostali to ne žele. Je li tako, Sesile?

Sesil: Sad kad si već spomenuo, čuo si malopre da je rekao da me uporno povređuje. Zašto da ne povredim ja malo njega?

Alfred: Ne lupaj gluposti. Znaš da svojevoljno ništa ne možeš da uradiš. Dakle?

Sesil: Ne želim da ga povredim.

Alfred: Tako je. Lusi? Jesi li budna?

Lusi: Jao, jesam. Uh, zar moramo da pričamo o ovome?

Domaćin: Ne moramo.

Lusi: Ah, zato te i volim, šećeru. Uvek mi udovoljiš.

Alfred: Ne, ne, počeli smo i želim da ga razuverim. Dakle?

Lusi: Jao, Alfi, baš smaraš.

Alfred: Znam, ali to nije odgovor.

Lusi: Naravno da ne želim da ga povredim. Ja ga volim.

Alfred: Odlično, možeš da ga zaprosiš kasnije. Sesile, pitaj Stivena i Gabrijela. Ti si im najbliži.

Sesil: Ej, košarkaši!

Stiven: Šta je opet? I zašto nas tako zoveš? Zato što smo crnci, je l’ da?

Sesil: Ha-ha. Ma ne! Niste čuli? Nova fora. Pričam vam kasnije. Nego, Alfred i ja smo u sred diskusije s njim pa je Alfredova ideja da sve ispitamo da li želimo da ga povredimo.

Gabrijel: Alfreda? Ne mogu i da hoću odavde.

Sesil: Ne bre, Alfreda. Šefa.

Stiven: Ne, zašto bismo. Ja se čak posebno trudim da budem neprimetan. Gabrijel ga svrbi ponekad, ali ne verujem da je to do njega, je l’ tako?

Gabrijel: Da. Ne znam zašto se to dešava. Sećate se da me je i ona doktorka nešto detaljnije posmatrala. Ali časna reč, ne nameravam nikog da povredim.

Sesil: Ej, da. Čekaj, ako je doktorka izdvajala Gabrijela, zašto uvek najviše gledaš u mene?

Domaćin: Baš si uporan?

Sesil: Osećam se diskriminisano.

Domaćin: Malo si drugačiji, čudniji. Upadaš u oči. Ne mislim ništa loše time. I ne želim da se vraćam na početak razgovora. Jednostavno je tako.

Lusi: Alfi, da pitam ostale za mišljenje?

Sesil: Ha! Jusuf verovatno puni pojas eksplozivom.

Alfred: Ko sada diskriminiše, Sesile?

Sesil: Samo sam se šalio.

Lusi: Dekice! Je l’ si budan?

Abraham: …

Sesil: Pusti njega, on je senilan.

Alfred: Baš se pitam šta misliš o meni i Lusi kad očigledno o svima imaš neko uvredljivo mišljenje.

Sesil: Ti si uštogljen, a ona je njanjava.

Lusi: Nisam njanjava! Alfi, kaži mu da smesta umukne inače neću više da se igram!

Alfred: Pusti ga, vidiš da njemu u stvari godi pažnja iako se žali Gospodaru. Uvredama je zasigurno dobija. Zovi ostale. Deku ćemo da probudimo kasnije.

Lusi: Edi! Džo!

Jusuf: Ne znam koliko više puta da vam ponovim da se više ne zovem Džozef, već Jusuf. Zar je to toliko teško zapamtiti: J-U-S-U-F.

Lusi: Izvini, Jusi. Nemoj da se ljutiš na mene. Ti znaš da se teško navikavam na nove stvari. A i ta religija mi nije toliko bitna. Ja vas sve podjednako volim.

Jusuf: Jusuf.

Lusi: A?

Edmond: Dala si mu nadimak. To mu se ne dopada, srce.

Lusi: O… pa ja svima dajem nadimke.

Jusuf: Ne volim nadimke.

Lusi: Uh, dobro, Jusufe. Baš si…

Jusuf: … terorista?!

Lusi: Ne, nego… Alfi, ti znaš sa rečima, znaš na koju mislim…

Alfred: Zadrt.

Lusi: Eto, Jusufe. Nećeš da budeš Jusi, već bi da budeš zadrt. Nadam se da si zadovoljan.

Jusuf: Sasvim.

Edmond: Nešto si htela da nas pitaš, princezo.

Lusi: O, Edi, volim kada me zoveš „princezo“.

Edmond: Znam sve što ti voliš.

Alfred: Zar ne možete da ostavite taj vaš ljubavni ritual za kasnije?

Lusi: Oh, kako ste svi bezdušni. Alfi je pokrenuo anketu, Edi.

Jusuf: Kakvu anketu?

Lusi: Da li želimo da povredimo Šećera.

Jusuf: Koga?

Edmond: Proroka, Jusufe.

Jusuf: O nikako! Kako Alfred efendija može da pomisli tako nešto? To je bogohulno! Ja nikako! Da nije velikog Proroka niko od  nas ne bi bio ovde!

Edmond: Slažem se sa Jusufom, puslice. Dobro… ne sa bogohulničkim delom, ali mislim da ga ja… pa… volim. Sladak je.

Sesil: Geeeeeeeejjjj!

Alfred: Sesile!

Edmond: Ok je, Alfi. Jeste Sesile, volim žene i volim muškarce i volim da imam analni i oralni seks. I znaš šta? Tvoja reč me ne vređa zato što je ono što sam to ja i odavno sam se pomirio s tim.

Sesil: Geeeeeeejjjj!

Alfred: Pustite ga. Provocira. Ne misli on to stvarno.

Lusi: Jeste Edi. Dobro si mu rekao. Baš sam ponosna na tebe i slažem se da je sladak.

Edmond: Znam. On je tvoj Šećer.

Lusi: Moooooj.

Alfred: Jusufe, pitaj ostale šta misle o Gospodaru. Ovo dvoje su se zaneli malo.

Jusuf: Svakako, Alfred efendija. Ruperte! Džone!

Rupert: Čuo sam vas čika-Jusufe. Ne želim nikoga da povredim.

Džon Meklejn: Za mene već znate. Stalno pokušavam da spasim svet, ne da ga uništim. Dobro, osim možda poneki automobili… ili zgradu… vrlo često i samog sebe… ali iz nehata.

Sesil: Znam na šta misliš, ali vidiš da meni Šef kaže da nismo mi krivi.

Džon Meklejn: Pa, ja i stari Ejb smo najduže ovde. U početku smo dosta toga radili sami. Snosili smo posledice zbog svojih postupaka. Vi, današnje generacije, ste oslobođene svakog vida odgovornosti. Čuvaju vas od sveta. I kada konačno pođete u svet on vas pojede. Za to su krivi vaši roditelji, učitelji, stvoritelji. Nemoj, Gazda, da se ljutiš što tako govorim, ali reci da nisam u pravu.

Domaćin: Jesi.

Alfred: Hoćeš da kažeš, Džone, da je Gospodar koren problema i da mora da koriguje svoj stav i ponašanje?

Džon Meklejn: Donekle, da. Mada, ne možemo da ga krivimo za sve.

Edmond: Slažem se. I on se samo ponaša u granicama onoga što je naučio. Pokušava da uradi najbolje što može onim čime raspolaže.

Lusi: Jao, Edi, tako si to lepo rekao.

Edmond: Hvala, princezo.

Alfred: Da li se Abraham probudio?

Lusi: Nije.

Edmond: Ja ću da ga probudim. Znam koja pesma ga loži… Ehm: „SPREM’TE SE, SPREM’TE, ČETNI…!!!“

Abraham: arhmŽIVEO KRALJ!!!

Sesil: ALAHU AKBAR!

Alfrede: Sesile! Deko, je l’ me čuješ?

Abraham: Ko te pljuje?!

Lusi: Ne, ne dekice, Alfi pita DA LI GA ČUJEŠ?

Abraham: Što se svi derete? Nisam gluv.

Rupert: Čekajte, ja ću da ga pitam. Deda!

Abraham: Oj, dedino?

Rupert: Kaži mi jesi li nekad pomislio da povrediš kralja?

Abraham: Koga?

Lusi: Kralja, dekice!

Abraham: Šta da mu radim?!

Lusi: Da ga povrediš!

Abraham: Ko? Ja? Zašto hoćete da ga povredim?! Zar ste se svi preko noći pretvorili u komunjare?! Aaaa, mene nećete! DOLE CRVENI! ŽIVEO KRALJ!

Sesil: ŽIVEOOO!

Rupert: Dobro je deda, smiri se. Niko neće nikoga da povredi. Odspavaj još malo. Budim te kad počne Dnevnik.

Edmond: Već hrče.

Alfred: Eto, Gospodaru. Čuo si nas. Mi smo… tvoji. Ti si naš. Niko ni ne pomišlja da te povredi.

Sesil: Ja pomišljam.

Gabrijel: Stvarno si počeo da smaraš Sesile. Ćuti malo. Stiv bi nešto da pita.

Stiven: Gazda, mene nešto zanima. Reci mi zašto si nam dao strana imena?

Domaćin: Zato… zato što ste stranci.

Stiven: Ali nismo. Čuo si malopre šta je Alfred rekao. Mi smo tvoji i ti si naš.

Domaćin: Nemoj da se ljutiš, ali ne mogu na to da gledam tako. Niko od vas nije bio tu od početka. Pojavili ste se vremenom. Došli kasnije.

Stiven: Kapiram. Ali se i dalje ne slažem sa tobom.

Domaćin: To je tvoje pravo.

Alfred: Čekaj malo, nekako mi se čini da je naša perspektiva validnija od tvoje.

Sesil: Kako to misliš?

Domaćin: Moguće je. Vas je mnogo, a ja sam samo jedan. Verovatno na to misliš…

Alfred: Da. Pazite, šta je ispravno a šta je pogrešno? Ko to definiše?

Gabrijel: Većina.

Alfred: Tačno! Čak iako samo jedna osoba nešto osmisli i definiše, neophodno je da to prihvati većina. Pokušaću da to objasnim preko jednog ekstremnog primera. Naime, recimo, Gospodaru, da ti sediš na jednoj stolici u sobi i mi sedimo svi nasuprot tebi. Ta soba je ceo svet. Ništa van nje ne postoji. Ti kažeš: „Ja sam beo“. Ja ti kažem: „Ne, ti si ljubičast“, i svako pored mene složi sa mnom, naravno osim tebe. Ti jedini imaš suprotno mišljenje. U stvarnom svetu si osnovi, naravno – ti u pravu. Ali u našem malom svetu, u našoj maloj sobi, gde samo mi definišemo pravila, izvan koje ništa i niko drugi ne postoji, bili bismo u pravu mi koji tvrdimo da si ljubičast. Ti možeš da nam kažeš da smo ludi, ali šta je u svetu ludaka normalan čovek?

Domaćin: Ono što je ludak u svetu normalnih. Izgnanik. Njegovo mišljenje postaje nevažno.

Alfred: Tačno.

Domaćin: Ali ovo je stvarni svet.

Alfred: I to je tačno.

Domaćin: I u stvarnom svetu mladeži ne govore.

Alfred: …

Sesil: …

Stiven: …

Gabrijel: …

Lusi: …

Abraham: …

Jusuf: …

Edmond: …

Rupert: …

Džon Meklejn: …

[4. maj 2017.]

 

 

 

Advertisements