Sve je mračno. Ne u potpunosti, ali dovoljno da ne razaznaješ pravilno stvari oko sebe. Ljude. Malo ih je. U ćoškovima sumorno, jedva primetno, tinja poneko neonsko svetlo zelene boje. Kao u nekom snu, u košmaru. Ne vidi se nijedan detalj. Svet je mrtav bez detalja. Ali… ni sećanja nemaju detalje. Zar ne? Onda su oni nevažni. Možda je tako. Mora da je tako.

Zidovi izgledaju kao da su stalno vlažni. Kao da se po njima stalno sliva voda koju ne možeš da čuješ. Kao da su živi u mračnim hodnicima. Polumrtvo zeleno svetlo neonki odskače od njih i dolazi do očiju a onda postaje mrtvo.

Nije nam dozvoljeno da pričamo. Trojica nas je u ćeliji. Imamo pet čuvara. Nikad ne viđam ostale zatvorenike. Ne znam da li su čuvari isti. Lica su im prekrivena gas maskama. Čak i da nemaju gas maske, teško da bih mogao da razlikujem jedno lice od drugog u ovoj tami. To nije , u stvari, ni važno. Svako ima svoj krevet. Dobijamo po jednu knjigu na svake dve nedelje. Teško ih je čitati. Slučajno sam našao komad neke bele plastike u jednom od hodnika. Pošto se moj krevet nalazi tačno ispod neonke, u sredini ćelije, dao sam sebi zadatak da „pojačavam“ svetlo plastikom svojim cimerima dok čitaju. I pored toga je teško. Samo par strana pređemo za jedan dan. Dan. Ne znamo kada je dan, a kada noć. Slabašna sirena oglašava kada ustajemo i idemo da radimo. Stalno sam pospan.

Jedan od njih dvojice me maltretira. On je poslednji stigao ovde, pa je stoga i najjači. Ne mogu da mu se suprotstavim, nemam snage. Hrane nas redovno. Osećam se uvek sito, ali sam iz nekog razloga izgubio na težini. Osećam da su mi oči na drugom kraju glave. Posmatraju sve iz dubine. Ne mora da me udari jako da bih osetio bol. Bol je konstantan i bez udaraca. U kostima. U onome što je ostalo od mišića. Možda nam stavljaju nešto u hranu. Ne mogu da znam. Ne znam ni kako izgledam. Nigde nema ogledala. Ne udara me stalno. Drugi cimer se okreće da ne gleda.

Svakog „jutra“ nas na zidu ispred ćelije čekaju table sa kredom iscrtanim slikama koje označavaju ko će šta raditi. Šta koga čeka. Jedva vidljivi crteži su uglavnom isti na mojoj tablici. Nešto što liči na bure i ruka ili rukavica. Teško je nacrtati detaljno nešto kredom. Ali, kao što sam već rekao, ovde nema detalja i bez tablica sa kredom.

Nakon sirene ustajemo i izlazimo, čitamo svoje zadatke i čuvari nas prate do prostorija u kojima ćemo raditi. Nikada nas ne tuku. Nikad nemaju razloga za to. Pre ulaska oblačimo nekakvo gumeno odelo i dobijamo gas maske. Nisu mnogo korisne. Naporni miris kiselina se oseća i kroz nju. Možda još jedan razlog naše slabašnosti. Moj zadatak je uglavnom da rukama zaštićenim rukavicama kopam po blatu sa dna burenceta punog kiseline, da blato dobro procedim a zatim prebacim u drugo burence sa drugom kiselinom. Ne znam zašto. Mislim da par sati prođe u tom poslu, onda nas nahrane, onda još par sati grebanja po blatu, zatim nas opet nahrane i vrate u ćelije.

Prekjuče se desilo nešto pomalo čudno. Drugi cimer, onaj koji se okreće da ne gleda, je išao zadnji sa dva čuvara pored sebe. Pao je na kolena. Čuo sam ga i polako sam se okrenuo. Čuvari su ga podigli, a on je podigao ruke, desnu šaku savio u pesnicu i udario se blago po levoj šaci. Zatim pokazao na mene i na prvog cimera, a zatim je uperio prst ka svojim rebrima. Čuvari su se pogledali. Jedan je prišao i podigao mi košulju. Prineo je nekakvu ručnu svetiljku i uočio modrice. Okrenuo se, vratio do drugog cimera i nastavili smo sa svojim danom kao i uvek.

Sinoć se prvi cimer nije vratio u ćeliju. Jutros je na njegovoj tablici bila iscrtana omča. Nastavili smo sa svojim poslom kao da se ništa nije desilo. Još uvek slabim. Još uvek sam pospan.

[20. novembar 2017.]

Advertisements