(“Pred vratima” je priča koja prethodi priči “Bašta”)  

PRED VRATIMA (PRVI DEO)

PRED VRATIMA (DRUGI DEO)

PRED VRATIMA (TREĆI DEO)

**************************************************************************************

Vrata su ogromna. Bele boje. Visoka možda oko pet-šest metara. Kao i bilo koja stara vrata, pomalo škripe. Zbog njihove masivnosti, škripa zvuči više kao roktanje nekog drevnog drvenog bića koje se budi iz sna.

Svačija vrata drugačije izgledaju. Može zvučati malo neverovatno, ali za svo ovo vreme nikada niko nije žurio  da prođe kroz njih. Svaka pridošlica stane ispred, možda malo začuđena i zadivljena veličinom ulaza, oblicima i duborezima iscrtanim po njemu. Možda uplašena od toga šta je čeka kada konačno zakorači sa druge strane.  Svi čekaju da se vrata u širom otvore. Sada se već osećaju važnim.  Čekaju još malo. Još malo. Sad. Da. Može. Onda lagano stupaju u ostatak večnosti.

Iako sam mu već objasnio kako, u osnovi, ovde stvari funkcionišu, to nije ulilo neophodnu sigurnost u njegove korake. Čekao je nešto duže od većine. Okrenuo se par puta oko sebe. Još uvek sumnja da je ovo sve što je ostalo. Jedna vrata. Samo jedna. Kada je jedina stvar koja ostane samo prolazak kroz ta vrata, da li je to uopšte izbor? Šta ga onda još uvek drži ovde?

Malo proučava duboreze na beloj površini. Cvetne puzavice isprepletane između likova ljudi i životinja. Na njegovim vratima je slika njegovih sećanja. Neke osobe koje je zapamtio. Lepi trenuci koji ga podsećaju šta sve ostaje iza njega. Sada sve raspršeno nekih par metara ispod zemlje. Pomalo se nada da je istina ono što sam mu rekao za nedostajanje. Nada se da će iščeznuti. Nije siguran kako bi se pomirio sa tim da neke ljude više nikada neće videti, da neke stvari više nikada neće doživeti. Rukom prelazi preko slika. Na nekim mestima zastane. Malo pokuša da obriše prstom nepostojeću prašinu sa nekih lica. Pokušaj da se vrati pred ta lica, ili da njih dovede ovde. Uzalud.  Dostiže ga osećaj tuge i nemoći u grlu, a onda prestane sa brisanjem, pa nastavi da prolazi šakom po reljefu zatvorenih očiju. Otvara oči i gleda negde ispred sebe, u prostranstvo iza vrata. Potapše par puta vrata i konačno kreće napred.

***

Bašta je ogromno prostranstvo, nalik na beskrajna dvorišta kraljevskih palata. Drveće se nadvija nad nekim prostranim stazama. Svuda okolo su sve biljke i životinje koje su ikada postojale.  Na svakih stotinak metara se menja paleta boja i stvorenja u Bašti. Niko nikog ne lovi. Nema gladi, borbe za opstanak. Nema agresije. Sve je savršeno. Za njega još uvek neverovatno. Zapanjujuće. Okrenuo se i vrata iza njega su nestala.

Travnate površine su ukrašene cvećem i prekrasnim kipovima. Statue variraju od apstraktnih oblika koje potpiruju ljudsku maštu, do onih koje prikazuju savršenstvo ljudskog i životinjskog tela u nekom pokretu zarobljenom u vremenu. U večnosti. Večnost. Ne voli tu misao. Pokušava da je izbaci iz glave. Koncentriše se na ljude. Neki sede na klupama, neki šetaju. Kao što sam mu i rekao. Neki su sami, neki okruženi rečima i pogledima pokušavaju da daju svoj doprinos nekoj diskusiji. Odeća koju nose na sebi je ona koju su voleli ili želeli da nose za života. Boja njihove kože mu kazuje da je ovde moguće sresti čoveka sa bilo koje tačke na zemaljskoj kugli. Svi su njegovih godina. Barem tako izgleda.

Seo je na praznu klupu. Odvaja uho da čuje o čemu pričaju dva čoveka koja stoje pored klupe. Krupni  bradonja, duge kose u dresu fudbalskog kluba Arsenal i mršavi čovečuljak u odelu sa kravatom. Čovečuljak po pokretima i manirima deluje kao da je  znatno stariji nego što u stvari izgleda.

-„Pazi, stari, kapiram ja šta ti ‘oćeš da kažeš, ali se mnogo toga promenilo od tvog vremena. Mislim da je postalo mnogo teže da se iskobeljaš iz nekog proseka i postaneš legenda. Zato mislim da je Anri „veći“ od Bastina. 30-tih godina je engleski fudbal bio upravo to – engleski. Sada moraš da se takmičiš protiv celog sveta savršeno utreniranih igrača da bi te primetili i doveli u Arsenal.

– Možda… možda. Mada, iako se u neku ruku slažem sa tobom, moram reći da se mora uzeti u obzir i skup okolnosti koje su okruživale Bastina u to vreme. Pre svega, zna se da je imao problem sa sluhom, koji se iz godine u godinu sve više pogoršavao. Sluh, naravno nije prekopotreban da bi čovek dobro igrao fudbal (i sam Bastin je dokaz toga), ali, složićeš se sa mnom, da je mnogo lakše kada te sluh dobro služi.

-Pa, da… naravno… ali…

-Dozvoli da završim. Dakle, pored tog problema sa sluhom, redno je napomenuti i da je Klif igrao na poziciji krila, dok su Anri i Rajt koje si spomenuo malopre bili klasični napadači, koji su, realno, mnogo češće u poziciji za postizanje gola. Trebalo je da prođe čitavih četrdeset godina da bi neko uspeo da ga pređe na listi najboljih strelaca. Zamisli! Četrdeset godina! Takođe treba reći da se u ovo modernije vreme, kada su, najpre Rajt, a zatim i Anri prestigli Bastina, konstrukcija i dužina svih takmičenja u kojima učestvuje, konkretno, Arsenal, znatno promenila. I Anri i Rajt su imali mnogo veći broj utakmica na raspolaganju da postignu sve te golove iako su realno odigrali manji broj utakmica od Bastina. Na kraju napominjem i da je Bastinova karijera skraćena zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Da ne beše tih besnih Švaba, pitanje je da li bi neko od njih prestigao Klifa.

-Pa dobro, i to jeste sve tačno. Ali statistika ipak ide u Anrijevu korist, plus je bio stvarno melem za oči gledati ga šta izvodi na terenu. On i Berkamp su zajedno bili mađioničari.

-Tu se slažem, ali ti nikada nisi video Bastinovu igru.

-Nisam. Mada sam gledao starije snimke nekih utakmica. Većina mi deluje prilično dosadno, čak i utakmice stare tek dvadesetak godina. Mogu da zamislim kako je sve bilo jednolično 30-tih.

-Hmm… čini mi se da si u pravu. Iako je bilo lepo gledati Klifa kako daje golove, fudbal se jeste promenio, nekako prolepšao. Možda baš zbog toga što je jedan prosečan moderan fudbaler,  utreniraniji od prosečnog fudbalera iz 30-tih. Pojedinci koji su blistali su se stapali u tu prosečnost. Nisu mogli da promene izgled čitave utakmice.

-E, na to mislim. Čini mi se da je sada sve na nekom višem nivou. Ne bih da umanjujem Bastinov značaj, ali možda je i razlog velikog broja golova koje je postigao to što je uglavnom igrao protiv gomile balvana, koji su igrali fudbal između smena u fabrici.

-Dobro, nije baš tako bilo. Engleska liga je važila u to vreme za pravu profesionalnu ligu.

-Šalim se malo, stari. Nemoj da se ljutiš.

-Ne ljutim se, i kao što sam rekao, slažem se sa tvojom teorijom o prosečnim igračima iz različitih doba.

-Ali mora da je taj Bastin stvarno bio nešto… kad je polugluv s krila uspeo na naniže 178 komada…

-O, trebalo je da ga vidiš.

Dva čoveka su se polako odmakla i nastavila svoju priču o fudbalskim legendama uz šetnju. On je ostao na klupi i pokušao da prosudi ko je od njih više u pravu. Mada, primetio je ono što sam mu govorio o ravnoteži, kompromisu i umanjenoj agresiji. Na kraju su se obojica manje-više složila u vezi nekih stvari iz diskusije.

Pomislio je kako stvarno jeste teško doći do izražaja sada kada je svet „globalno selo“.  Kako, iako si u sopstvenom komšiluku ili državi gospodar ili vrhunski talenat, u poređenju sa ostatkom sveta možeš da budeš sasvim prosečan. Zato možda neki ljudi ne usuđuju da iskorače izvan svog „kraljevstva“. Strah od gubitka moći. Onaj ko zadrži svoju moć i van, on je verovatno prava legenda.

Ustao je sa klupe i krenuo je dalje kaldrmom kroz Baštu.

[9. decembar 2017.]

***(kraj prvog dela)***

**************************************************************************************

(“Pred vratima” je priča koja prethodi priči “Bašta”)   

PRED VRATIMA (PRVI DEO)

PRED VRATIMA (DRUGI DEO)

PRED VRATIMA (TREĆI DEO)

 

 

 

Advertisements