Prolećni dan lenjo se bliži kraju. Zraci sunca su zaposeli vrhove visokih zgrada.
Nedelju dana do naredne godine. Trista koraka do poslastičarnice. Tri  koraka od devojke koja čeka zeleno svetlo na semaforu. Njena drugarica upravo stupa na trotoar na drugoj strani. Prešla je dok je bilo crveno. Semafor-buntovnica. Okrenula se i ne skida osmeh sa lica dok posmatra svoju drugaricu koja voli pravila, zajedno sa nama, statistima. Lep osmeh. Iznenađen sam kako joj je pošlo za rukom da ga toliko dugo zadrži kad je već shvatila da je privukla par očiju. Možda i nije shvatila. Možda joj je drago. Možda ju je briga.
Obe se smeše. Ništa ne progovaraju. Buntovnica podiže telefon kako bi slikala zlatnu devojčicu. Postidela se i okrenula ka meni na kratko, s namerom da vidi koliko pažnje privlači njihova nema avantura. Ne mnogo. Svako gleda svoja posla.  Uzeo sam osmeh Buntovnice i stavio ga u džep, pored slušalica i i bombonica sa ukusom nane.
Svetlo nam govori da je bezbedno do druge strane, što je Buntovnica pozdravila raširenim rukama i osveženim osmehom. Pozdravljaju se kao da se nisu videle par meseci i gube se u reci kaputa i stopala.
Iz uličice koja otiče od šetališta se sada osmehuje sunce. Zimsko, slabunjavo, zaslepljujuće. Zraci su prekrili čitavu uličicu i učinili da joj se ne može videti kraj. Na vrhu zgrade, u nekom dalekom kraju uličice se razaznaju senovita slova: „HOTEL PALACE“. Zastao sam i dozvolio da me zraci zaslepe. To mi uvek prija. Zatvorio sam oči i nasmejao se.
Kada sam se vratio u stvarnost, par ljudi koji su prošli su me pogledali sa upitnicima u očima. Jesam li lud ili ne? Pitanje koje im je izvetrilo iz glava ka oblaku beznačaja nakon deset  koraka.
Još pedeset koraka do poslastičarnice.
Izvadio sam osmeh iz džepa i doneo ga ovde. Možeš ga uzeti. Ne, besplatan je. Stvarno.

https://tenor.com/view/shrek-really-yes-yeah-gif-4466462

[24. decembar 2017.]

Advertisements