<<

Kada bi samo mogao da premotaš sećanje. Sliku. Celu sliku i zvuk i osećanje. Da premotaš, pustiš i odgledaš sve ponovo. Kao video snimak. Kao kada odgledaš film ponovo nakon godinu dana i shvatiš da u njemu ima dobrih scena na koje si zaboravio.

Scena kada priđe bliže da biste zajedno čitali tekst sa papira i ti pobegneš jer ne možeš da se skoncentrišeš.

Scena kada kao pođeš da joj otkopčaš bluzu, a ona kao zakasnelo ne dà i ti kao staneš.

Scena kada stoji pored vas u parku dok vi sedite na klupi. Kada vidiš da je nešto muči. Da joj nešto ili neko fali. Kada vidiš da želi da krene i da ostane u isto vreme. Kada ne znaš šta da kažeš.

Scena kada je njena šaka u tvojoj.

Scena kada ti se obrati nakon par dana tišine sa pomorandžom u jednoj šaci sakrivenoj u rukavu i nožem u drugoj. Kada kaže da dugo niste pričali. Kada shvatiš da joj to fali. Da tebi fali.

I onda vas neko prekine nekom glupošću. Sećanje se samo rasprši kao kocka leda o pločice. Kao led. Raspršiš se i ti. I ona. I pomorandža.

I nema scena, nema slika, nema reči ni zvuka. Nema više ničega.

[9. septembar 2019.]